Просветни гласник

ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРОГ II НОВОГ ЗАВЕТА

285

Данило тумачи сан Навукодоносоров Навукодоносор усни један веома етрашан сан и к,ад се пробуди, он га већ беше заборавио. Ва то он позва к себи све учевне л.уде, који су живели у Вавидону да му погоде гата је снио. Нико не могаше погодити. Цар се наљути, и заповеди да се сви ти људи погубе, а с њима и она четири јеврејска дечка. Но Бог уразуии Данила, те он не само погоди гата је цар уснио, већ протумачи гата тај сан значи. Ево сна гато га је уснио Навукодоносор: Видео је — као — једног одвећ великог човека, глава му беше' златна, руке и груди сребрне, трбух бакаран, бутине гвоздене, а од колена па до доле, ноге му беху — негато од гвожђа, а негато од блата. Еад — али наједанпут, отигате се од неке нланине један камен, удари на тога човека те га свега сругаи, а камен се нретвори у велико брдо. „Велики човек гато си га царе у сну видео," рече Данило, „значи земаљска царства, а камен гато се од брда отиснуо, означава Исуса Христа, који ће се на земљи јавити и цркву своју основати. За ову услугу, Навукодоносор постави Данила за старегаину над целом облагаћу вавилонском, а Данило узме себи за помоћнике своја три друга. Наскоро за. тим, цар заповеди да се салије златан идол, и изда заповест, да му се сви клањају; ко не послуша, тога да баце у врућу пећ. Ананија, Азарија и Мисаило не хтедогае послугаати царску заповест нити се клањати златном идолу. Цар заповеди те се баце у пећ; но Бог их је сачувао те им нигата није било. Кад виде цар ово невиђено чудо, он заповеди те изведогае три младића, па и сам признаде једнога Бога, и прослави га. Данило јепротумачио Навукодоносорујогаједан значајан сан. Навукодоносор бегае веома поногаљив, а Данило му прескаже, да ће за то бити лигаен памети, и да ће за неко време проводити живот као марвинче. Ово се испунило. Седам година Навукодоносор био је без памети. За време царовања Валтазара цара вавилонског, Персијанци опколе Вавилон. Вавилонци уздајући се у јакоћу зидина градских, сеђаху код цара и весељаху се. Цар и великагаи пили су здравице из златних чагаа и сасуда, што су занљачкани били

из храма јерусалимеког. Наједанпут нека невидљива рука напише на зиду ове речи: мани, Факел, оарее, — а то ће рећи: измерио, одредио, разделио. Данило прорече цару, да ће те исте ноћи Персијанци освојити вавилонско царство, гато се обистинило. Данило међу лавовима. Вавилонски великаши завидели су Данилу гато га цар тако воли. Да би омразили Данила код цара, они замоле цара, да изда заиовест, да се нико за 30 дана не сме молити Богу до само цар. Данило не хтеде послушати ову наредбу, него се молио правом истином Богу по своме закону. За ову непослуганост Данила осуде, да се баци међу гладне лавове. По закону вавилонском, велике кривце нису убијали, већ их бацали међу дивље зверове да их ови растргну. Но лавови нису хтели напасти на Данила. Кад цар виде ово чудо, он сам ослободи Данила, и јога га више заволи. Вавилонци имађаху једнога идола, који се звао Вил. Свако вече доношаху му храну и разно пиће, и сутра-дан од донесене хране ништа се у храму није налазило. Жреци увераваху народ, да сам идол поједе храну и попије пиће. Данило каже цару, да је то пука лаж. Да би га уверио, он увече поспе по патосу храма пепео, и те ноћи храм се запечати, да нико у њега не може ући. Сутра дан уђу у храм, донесеног јела и пића не нађоше, оно је било све поједено и попијено; но по патосу виде стопе и траг људски. За тим нађу се једна потајна вратанца, на која су жреци ноћу у храм улазили, и оно гате је народ доносио, јели и пили. За овакову обману, цар казни све жрецеве. У истом храму бегае једна голема змија којом се Вавилонци после идола Вила почегае клањати. Цар ће рећи Данилу: „ваљда нећега одрећи, да је ово т. ј. Змија, живи бог, и да он сам једе оно, што му се доноси на жртву?" Да би уверио цара, да та змија није никакав бог, узме смоле, масти и вуне; све то помеша и испржи, па да змији те ноједе. Змија се од тога надује и пукне. Народ вавилонски тако се наљути на Данила, да га одмах баци међу гладне лавове, да тамо шест