Просветни гласник

106

ПРИИОВВТКЕ ИЗ СТАРОГ И НОПОГ ЗАВЕТА

Фидип, Вартоломијс. Тома, Матеја, који је пређе био даринар, Јаков син Ал®еов, Леви, који је прозван Тадија, Симеон, родом из Еане и Јуда Иекариотски. Шаљући своје ученике да проповедају Снаситељ им је овако заповедио: „Не идите незнабошцима, нити у град самарићански. Идите пропавшим овцама дома израиљева. Проповедајући говорите: приближидо се царство небеско. Бодесне лечите, мртве васкргаавајте, бесове изгоните! Сва ова добра дела Спаситељ је заповедио ученицима својим да чине без икакве награде. Сем тога препоручио им је да собом не узимају ништа за јело, већ где у варош дођу, да живе у кући каквог поштеног човека о његовом трошку. Ако их у каквој кући иди варогаи не приме, одмах одатле да оду. а „Шаљем вас", говорагае Спаситељ својим ученицима „као овце међу курјаке, будите мудри као змије, и безаздени као годубови. У исто време предсказа им све беде и гоњења која ће претрпети проповедајући јеванђеље, но их уверавагае да се ничега не плагае, говорећи, да ће их дух свети научити гата им ваља говорити, кад их изведу пред цареве или великагае, да све оно што они кажу тајно, доћи ће време кад ће све то бити јавно! да без воље оца небеског и птице не падају на земљу, а код вас је и коса на глави избројена. Свакога оног који ме призна пред људима, признаћу и ја пред оцем мојим небеским, а ко се одрекне мене пред људима и ја ћу се тога одрећи пред оцем мојим који је на небесима." Дано упутство апостолима Спаситељ је овако завршио: „Ео воли више матер или оца но мене, тај није достојан мене. Ео не узме крст свој и не нође за мном, није мене достојан. Ео вас прима, тај прима мене, а ко мене прима тај прима оног који је мене послао." Посде неког времена врате се апостоли к Спаситељу и кажу му о своме раду и науци, да су свуда добро примљени.

У једној пустињи близу тиверијадског језера, бегае се скупило много народа да слугаа поуку Христову. Поуку своју продужавао је Спаситељ до мркдога мрака. Народ бегае гладан, а седо где се могло купити јела, бегае далеко. Спаситељ заповеди ученицима да. нахране сав народ који се ту бепте десио. Но апостоли му кажу да нема више од пет хлебова и само две рибе. Ипак Спаситељ заповеди ученицима да донесу тих пет хдебова и две рибе и бдагословивгаи све то, даде народу, који не само гато се сит наједе, него још и преостаде јела. Дознавгаи Спаситељ да ће га народ за ово велико-чудо царем да прогдаси, уклони се на једно брдо да се Богу моли, а ученицима заповеди да се преко језера превезу на другу страну. За тим и Спаситељ пређе за ученицима, нс и народ га не остављагае већ нређе за њим. Тада ће Спаситељ рећи народу да он узаман иде за њим, само за то, гато га је нахранио. „Но ја вам", говорагае он „могу дати други хлеб који с неба силази и који је много нужнији за вас." Народ му одговори: „Господе, свагда нам дај такав хлеб." Но он рече: „Ја сам хдеб животни. Оцеви вагаи једи су ману у пустињи и помрегае. Хдеб који силази с неба такав је, да онај који га једе никад неће умрети. Ја сам хлеб живи, који је с неба сигаао, ко једе тај хлеб, биће вечно жив; хлеб који ја дајем то је тело моје, које је жртва за живот свега света." Јудеји се пренираху међу собом, говорећи: „Еако он може дати нам своје тело да једемо ?" Но Исус им одговори: „Заиста вам кажем, ко не буде јео тело сина човечанског, и ко не пије његову крв, тај неће имати живот вечни, и ја ћу га васкрснути у иосдедњи дан, јер је тело моје нрава храна и крв моја истинско ниће. Ео једе моје тело и пије моју крв, тај у мени