Просветни гласник

110

ВОГ Д А II Р О С Т И

тељима, обукдо је се, те знаменпте годнне, у неколико веома важних и за земљу корисних закона. 1863. година дала је закон о основним школама, коме је намењено било, да отвори путове за ширење знааа и у најудаљеније крајеве и окутке наше земље. 1863. године установљена је Виша зкенска школа, да нашој земљи спрема добре, образоване домаћиде и веште учитељке. 1863. године изашао је закон о богословији, којим је у наставу свештеничку унето више нрактичне и корисне ноуке, како би наша земља добијала образованих и савесних свећеника и учитеља. 1863. године преустројене су наше гимназије у правцу рацијоналнијем, како би боље одговарале потребама народним. 1863. године установљена је Велика школа на место старог лицеја, и новим законом раширен круг наука, које ће се у њој учити, и изведена подела на Факултете, да би се младићи могли стручније образовати, а тим боље спремити, да служе земљи и науци. Савестанкроничар могао би забележити још, да је се те знамените године наша народна књижевност обогатила са неколико енохалних дела. Мислим нарочито на Даничићев „Речник књижевних старина" и његове „Облике", 1 ) ОД којих је нрво дело отворило врата у изучавање и разумевање српске народне прошлости, а друго завршило дугу и за развијање наше књижевности штетну борбу око питања књижевног језика и писања. Он би могао забележити, даје та година видела прве знатније радове неколико наших, данас, пајбољих књижевника; да је се те годипе склопила дружина за подизање ирвог сталног позориштау Србији; да је тада установљен српски народни музеј; да су у земљи, која је одавна била раздирана од непомирљивих партија, тада, све партије биле измирене на једном заједничком делу, у једном, општем, патријотском одушевљењу: видети што скорије своју земљу у близини образованости, на којој су други, западни, народи; видети је добро уређену, јаку, раширену. У том општем одушевлењу, некима. омлађима, могло се чинити да се још не ради ! ) Те је године изашло друго али много популарније нздање „Облика."

брзо, како би се могло радити; други, старији, могли су мислити да не треба наглити, и ,?1 а је нужно ићи што опрезније и обазривије к остваривању великих задатака што пред отаџбином стајаше, али никога није било, а ја се лено сећам тог времена, који није био опијен неким особитим патријотским одушевљењем, и ношен надом да ће Србија скоро доћи до своје пезависности и старе славе. У том општем одушевљењу и један срнски С-Ш, који је већином у туђини живео н текао, чија је дарежљиврст и хуманост већ била позната и цењена, и који се спремао да после своје смрти остави који део своје тековине на олтар домовинске просвете, пожурио је се да једним необичним, богатим даром притиче својој отаџбини у помоћ. На данашњи дан, 12. Фебруара 1863. године, упутио је пок. Миша Анастасијевић ондашњем министру нросвете а своме личноме пријатељу, пок. Цукићу, писмо, у ком вели, „да је његова свагдашња жеља и намера била, да од имања, које је по милости божјој стекао, одвоји и уступи једну чест на оиште народну нолзу и потребу његове миле му отаџбипе" и којим моли Владаоца, да у име народа српског нрими на дар његову „кућу на великој пијаци", која је баш тада довршена. То је ова дивна и монументална грађевина, која од оне године до данас, на част великог дароваоца, а на славу и ползу наше отаџбине, служи за склониште највећих земаљских просветних установа. Доиста, госггодо, никад Србија није удеснији дар ни у удесније време добила од ког свог сина него што беше тај дар, што га тада доби од Мише Анастасијевића. Србија мала стајала је онда пред веома озбиљним задатцима. Снор с Турском око градова био је баш у свом развоју; пико није могао замишљати како ће се окончати, а многи су мислили да је време на прагу, кад ће Србија морати ступити у велику народну акцију, тим пре, што је и у Херцеговини рат већ пламтио (иод Вукаловићем). Унутра у земљи нове регорме просветне, административне, а нарочито војне захтевале су већих материјалних жртава. Мали буџет државни једва је могао одољевати најнужнијим потребама земаљским.