Просветни гласник

К А Р Д

О К Е Р

115

Моја је колевка, вели Кер, седо једно, близу вароши Готе, и једеа страћарида покривена сламом. Ту се родих б. Аирила 1830 годнне. Отад ми је био сиромах. У пролеће је секао дрва, у лето је жито жео, а у зиму га млатио. Он је свој хлеб дакле зарађивао у зноју лица свог, у правом смисду те речи, и поред тога старао се за мене. Мајка ми беше такође вредна и добра жена, бодући игдом од рана јутра до мркда мрака, да ме издржи. Девиза јој беше кроз део њен живот: „Моли се Богу и ради." Они седи обоје бораве вечни санак под хладном ледином, али ми усиомена на н>их остаје слатка за на век. Очин здрави разум, јачина његове неноколебљиве воље, и мајчина весела н љупка, скромна нарав утркиваху се у љубави и бризи око мене, па како бих могао заборавити оне, који су највише учинили да ме буде и да будем оно што сам ? Кад би могао дати Бог, ја бих сваком детету пожелео оваке родитеље, каке ја имађах ! Онда би и у срцима нашим и у кућама боље стајало; у свету би било ман>е невоља, а у нородицама више мира и више — благослова .... Сем мојих родитеља, вели даље К. Кер, имам млого да благодарим и својој баби. Она беше углед жена и око деде и у кући. С нријатношћу се сећам оних слатких часова, када ми је она с вечера нричала приче лепе, или ми показивала песме народне. На скоро н>у иозове њен син Дебел у Елгерсберг, да му дође тамо, и да му нредузме управу кућевних послова. Он б.еше учитељ у томе селу. Родитељима мојим беше врло тешко, да ме пусте да пдем и ја с њом, али само сиротиња и иомисао, да ћу тамо бити у добрим рукама, склонише их да ме пусте. Тако сам ја основну школу учио у Елгерсбергу. Дебел беше изврстан учитељ. Школа му беше на најбољем гласу, а особито вољаше да спрема младиће за учитељске школе. Васнитавање му беше строго, гвоздено. Најстрожије кажњаваше за лагање и дрскост. Ја бејах чуо од другога, да они обично за свога ода веле: мој „чича", те и ја један пут рекох тако пред њим за свога оца. Не могу никада заборавити оно његово незадовољство што му се појави тада на лицу. После мале лекције, он ми тако „опипателно" растумачи пету заповест божју но леђима, да мени више никада није пало

на памет да, место отац, кажем мој „чича" У обичној дружби Дебел беше особито добар и срдачан. Али према ученнцима својим беше строг. У послушности, истинитости, уредности, вредноћи и у пристојности не смеђаше ни један никад да нонусти. У томе би развијао највећу енергију и доследност. Томе се и данас дивим, и држим, да је имао потпуно право. Јер, где у васпитавању омладине нема ове збиље и строгости, ту је цела зграда васпитна на неску. Поред школе Дебел ме ноучаваше и нриватно. Највећу пажњу нолагаше на језик матерњи и музику. У седмој години већ сам свирао у клавир а у десетој у оргуљу. Свакога дана слао ме је нопи Д. те ме је учио латинскоме и Францускоме језику. Имао сам дакле много да учим и да радим. А кад сам с нослом бивао готов, увек ме је пуштао, да се са својим вршњацима проверем мало уз брдо и низ брдо по чистоме ваздуху. Дебел исповедаше: „Прво рад, па онда задовољства и провођење." И данас су ми слатке оне веселе игре по снегу и клизање по леду, и чини ми се њима имам да заблагодарим за своје крепко данашње здравље, које ми помаже те сам могао да чиним онолике штрапаце, што сам их имао да поднесем у своме доцнијем животу. Колико су од нас несрећнија варошка деца, која, место забаве у чистој шуми, морају је тражити у сокачкој прашини! Јојн и данас ја држим за најбољу срећу, кад деца најмање до дваиаесте године проведу на селу, па онда дођу у варош за даље своје образовање. Дебел дакле умеђаше подједнако да развија и дух и срце, и да буди осећања за оно што је добро и леио. Кад је сарањиван, свештеник га у своме надгробноме говору нешто страшно окриви, па му чак прећаше страшним судом, заборавиши, да су му ту и троје деце његове. Већ ондаја бех управитељ једне школе. Па не могах да отрпим, ио изиђем да рекнем и ја иеколико речи над гробом му. За тему узех текст: „Ко је од вас б'ез греха, тај нек се баци први каменом на њега," а завршнх речима: „И ако те сви проклињу, то ћу ти сам ја благодарити, јер си то ти заслужио бринући се за мене." То ми је најлепши говор, који сам икад држао, и он је свима присутнима пао на срце, јер је са срца и потицао.

15'