Просветни гласник

ИЗВЕШТАЈИ ШКОЛСКИХ IIАД ЗОРГШКА О ОС.НОВНИМ ШКОЛАМА

153

(2108—1830 — 278) а то је мање него [ | 7 , док сам у пролиим годинама иашао, да је од уиисаних ученика отпала пуна г / 4 - Скоро у истој размери стајао је број редовних с бројем иа испиту присутних ученшса у прошдим годинама. Данас не стоји тако, већ дадеко повољније, јер је од 1830 редовиих ђака присуствовало на испиту свега 1768, а иије присуствовадо свега 62 ученика у свих 89 разреда, тако да ие додази пи један 1ак на један разред. И иехотице се намеће иитање: од куда је овако годема раздика између садашње и пређашњих годипа у отпадању уписаних и редовних и на испиту присутних ђака? Без сумње, иа ово је питање дако одговорити: нони закон о осповним школама дао је овако красан резултат. У овим пределима има још оиштина, које не појимају прописе овог закона и прави задатак шкоде и неће ништа школи да учине, док им нолицијска власт не заповеди, те учитељи нри најбољој вољи не могу успети у многоме без припомоћи нодицијске власти. Има неколико сеоских школа, укојима се школски закон примењује сасвим као што треба с припомоћу подицијске власти (нарочито у срезу пишком) и у овим је школама милина радити. Н. пр. кад се загледа у школ. уписни нротокол и пађе се, да је унисано 88 ученика у 4 разреда, од којих су, но несрећи, 2 умрла п 2 се одселида, а свих 84 на испиту присуствују, онда је милина прегдедати рад у такој школи. Овоме прибдижпих примера има још иекодико. Имам вам нредстакити још неке своје напомене. 1. Морам напоменути један Факат, који јако пада у очи: опазио сам, да многи наставнвци мотре јако на то, шта је који од школских надзорника јавно напомињао о начину предавања појединих предмета и наставе у опште и удешавају успети јаче у оиоме, гато је јавно приметио надзорник, који ће им доћи да прегдеда рад у овој години. Тако сам оназио ове годиие, да .је повећи број наставника, којима сам рад прегледао, пажљиво проучио нек.е моје примедбе изнете у прошло — и предпрошлогодишњем извештају и трудио се-обрадити све оно, што сам приметио онако, како би се мени допало, — док друге ствари, о којима су други приме-

ћавади, није обрадио у толикој мери. Исправљати погрешке, то је хвале достојно, и оваким поступцима не би се имало шта приговорити, кад би потицали из чисте љубави ка напретку школе, ади кад се замисди, да из ових поступака може провиривати још нешто, онда заслужују ма и најмањи приговор. Ну ни ио што се овакав приговор не односи на већину учитеља, већ само на некодико њих. 2. Част ми је напоменути још нешто о предавању појединих нредмета. 0 чему сам помињао у прошлом п претпрошлом извештају, сада о томе немам потребе говорити, него ћу само нешто иоменути. а. Што се тиче предавања ХришКанскс Науке, она се предавала много боље него до сад, али још има махана у предавању, а нарочито нада у очи неједнакост у предавању. Тој пеједнакости као да неће бити криви нерад и нехатост учитеља, већ то, што није прецизно одређен материјад, који се има предавати нарочито у III разреду, у коме једни учитељи узимају једне беседе и приче Христове, а други друге, примењујући их на нрактички живот онако, како који уме, па било као што треба или не, и нема се никаква основа примећавати им штогод о њиховом избору беседа и прича. Како у овом предмету, тако и у свима осталим — што год није ирецизирано, то се неједнако предаје п с мање корпсти. Према томе ^ржим да треба тачно обележити које беседе и које приче Христове треба нредавати, и написати унуство како их треба нредавати с применом на практички жпвот. Моје је скромно мишљење: да је у нашим школама, поред свега остадог, најгдавније ово троје: 1., развити у деце душевне и телесне моћи, којима их је прпрода обдарила; 2., улити им у срце и душу чист хришћански морал; и 3., развити и гајити у њиховом срцу и души патриотизам, прву врдину сваког гра',анина. Патриотизам се може развити и гајити само на темељу хришћаиског морада. II ако се патријотизам у школи не развија и не гаји, онда је боље да школе нема. Да би се ово ностигло, ваља обратити особиту нажњу на предавање веронауке и срнске историје, о којој ћу мадо доцније говорити. Нека се не заборави, да има учитеља који веронауку красно предају, а нарочито