Просветни гласник

178

дили. Апостол Петар запитаће га: „Морају ли се праштати увреде, ако је ко кога и седам пута увредио ? Исус Христос одговори му: „Не само седам пута, већ и седамдесет пута по седамдесет." 0 важности праштања увреда, Спаситељ исприча оваку причу: „Некакав цар почне прикупљати дугове од својих поданика. Доведу му једиога, дужника, који беше дужан веома много. Он не имађаше толико пара да свој дуг ллати. И цар заповеди, да се овоме дужнику прода — не само све његово имање, већ и он са целом породицом — женом и децом. Но дужник падне на колена пред царем и замоли га да почека, обећавајући, да ће дуг платити. Цар се смилује, опрости му дуг, и отпусти га. Но овај чии од цара изиђе, сретне свога дужника. Ма да дуг не беше велики, но царев дужник не хте онростити своме дужнику, већ га ухвати и почне гњавити — тражити да му одмах дуг испдати. Овај му се мољаше да га нричека, али он не хтеде то учинити, него га баци у тамницу. Јаве за ово цару, и он одмах позове к себи свог дужника, па му рече: „Тврдицо и лукави слуго! Зар ја по твојој молби онростих теби сав дуг, — за што се и ти не смилова на твога дужника, као што се н ја на те сииловах И ражљути се цар, па предаде свог дужника да га муче дотле, док свој дуг не плати. Ову причу Сиаситељеву треба овако разумети: Сваки је наш грех дуг иред Богом. Еад се наши греси укунно узму, они чине огромни дуг пред Вогом. Но Бог као милостиван отац, кад се ми искрено кајемо, и молимо га за опроштај, оп нам прашта наше грехове. Они људи, који нас увреде, и ма какво нам зло учине, то су дужници наши. Но њихов дуг ништаван је и мали према оним дуговима, што ми Богу дугујемо. И ако ми »е опростимо онима

који су нас увредили, то ће с нама онако исто поступљено бити као са оним царским дужником, о коме се у овој причи говори. Пуговање Исуса Христа у Јерусалим на празник сјеница. Сваке године, Јудеји су нразновали празник сјеница, или колеба — за успомену њиховог, четрдесетогодишњег странствовања по иустарама. Исус Христос најпре пошље своје ученике на тај празник, а сам није хтео ићи; јер Јудејп тражаху га да га убију. За тим тајно и сам дође на празник. Народ о њему свакојако мишљатпе: једни га сматраху за праведника а другн за варалицу, али о њему нису смели ништа јавно говорити, бојећи се народа. Идући у Јерусалим, Христос прође поред једног самарјанског села, и ту је хтео да се мало заустави; но Самар.јани не хтедоше га прпмити за то, што је ишао у Јерусалкм, а Самарјани су веома мрзили на Јерусалин, и све оне који тамо одлазе. Озлојеђени ученици мољаху га, да пусги огањ с неба и да попали то село. Но Спаситељ им одговори, да он није дошао да истребљује људе, већ да их спасе. За тим оде у друго село. Један књижевник изјави жељу, да и он хоће да иде за Исусом; но Спаситељ му рече: „Дисице имају своје јазбине, а тице небеске своја гнезда, а син човечански нема где главе заклонити. Ове речи управљене су против оних Самарићана, што не хтевге нримити Спаситеља. ■■ Исус Христос прориче жалосну судбу оиила, који не слугаају јеванђелску проповед. Спаситељ ношље седам десеторицу апостола, да проповедају јевапђеље, давши им онако исто упутство, као и дванајесторици црвих аностола. Тада нрорече жалосну судбу варошима — Хоразилу и Витсајиди, што не слушају јеванђелску проповед, додавши, да ће тим варошима горе бити на