Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

291

Нетке, св. Стевана код Липовда, Темпски мапастир, Наупару, Велуће и миоге друге дркве, које и данас раде. Он је искључиво поклонио пажњу местима важним по новијој и старијој прошлости, на и од н.их не узима сва. но она којасењему допадају. Тако у ваљевском округу помиве Бранковачки вис и Забрежје, а заборавља Воговађу и њен Правитељствујушчи Совјет србски. Неке реке номиње на утоку, не тражећи им вреда, друге тек узгред ставља зато, што мора говорити о варошима и варошицама које су на њима, какав је случај са Гачом. На једном је месту Крупањ село, на другом варош. Партија новослобођених крајева сасвим је необрађена. Писац и сам признаје. Од многих погрешака да поменем ове. Он тврди : Да топлички округ нема равни; да се не зна ко је Прокупље зидао; да је Бања 1 сахат од Врање; да каменог угља има код манастира ..!!чин»а, к који као што се зна није на земљишту краљевине; да у врањском округу нема, знатних људи из прошдости; да у нишком округу има планина Шарени, која и не лостоји; да у пиротском Темштицу назива Темпском; да сврљишки Тимок извире само на Бабиној гдави; да је прошао поред вреда Трговишког Тимока и тражи га у Бугарској и т. д. Део исторнјски необично је широка обима нарочито за старе границе. Еао да је наставнику бида цељ да се боље изуче биограФије знатних људи новијег времена, на штету геограФСке науке. На штету велим с тога, што такво проучававе земљописа одводи почетнике и наставнике са стварног рада на карти, са којом треба да се упознају, изучавајући њене знаке који карактеришу природу, па тек изучавање друштвених појава, који је задатак намењен историји. Као министарски изасданик имао сам прилике да се и лично уверим о томе: кодико овако спајање и у оводикој мери худи географској спреми у осиовној шкоди. Резултат укунне наставе само тако може бити користан, ако се свакој науци иосебице даде онодико маха и могућности, кодико она сама собом захтева. Према свему томе ја сам мишљења: да ову књигу не треба примити као ручну књигу

за наставнике основних школа. „Краљевина Србија" г. Стојановића каква је сад, не може да посдужи спреми наставничкој. Јер добри наставници моради би и поред ње да чине изводе за своје предавање, а доши не би знади да им више ваља радити. Ако би Гдавни Просветни Савет хтео да подржи г. Стојановића да не кдоне у послу, ваљадо би да му светује да спис сасвим преради. Јер само под тим условима могао би бити примљен за школску књигу. — Враћам дедо г. Стојановића и нридог под •/. 15. Априда 1885. год. У Београду С пошговањем у],им. ј^, ј Јовдновић проФесор.

II Главном Просветном Савету Почаствоваи сам од Просветног Савета да прегледам дело: „ Краљевина Србија," које је написао г. Никода Стојановић учитељ у Јасикову. У иисму своме на г. министра просвете писац веди, да је ово дедо радио за учитеље основннх шкода. Даље у истоме писму и у предговору своме писац вели, да је се при састављању свога дела сдужио општепознатим и уваженим дедом „ Енежевином ' Србијом" г. М. Ђ. Мидићевића. Моја је дужност да кажем, шта замерам делу, а шта у њему одобравам. Ја ћу у даљим редовима да се одазовем тој дужности 1. Педагошке замерке. Свакоме, ко прати развој шкодске дитературе, како за гимназије тако и за основне шкоде, познато је, каку оскудицу трпимо у добро и нотпуно израђеним делима. Нарочито је основна школа право снроче. И прави иријатељ школе и њенога нанретка не може а да се не зарадује свакоме делу, које се јави да помогне, да се недостатак у дитератури за основне школе макар кодико попуни. Ади истина се мора говорити и у зду и у добру. Од писца једнога деда, као што је оио, које је менл дато на оцену, и које је намењено као ручна књига за наставнике осНовних 37*