Просветни гласник

306

ВАСПИТАЊЕ

КАО НАУКА

коЈЈш се изјавлл'је морално негодовање нрема неправичности и у онгате свему што не ваља, и тиме се може врло корисно утицати. Да се такав утицај покаже од љутње нрема нечему гато је неунутно, нотребно је пре свега потпуно самоовлађивање, како се неће прећи у јарост или страсност, а носле и то, да та срџба не буде ни мало већа него што нреступ у ствари заслужује. Људи не би ни мало волели кад би у судници, месго судија, била рачунаљка, која би увек показивала Фактичку величину казне нрема учињеном делу, на пр. кад неко учини дело, које се казни са 125 динара или месец дана затвора, да рачунаљка одма толико покаже. Гњев је по себи већ нека снага, само кад се паметно употреби. Кад се гњев покаже без икакве страсности, која би давала новода да се казна одреди већа него што дело у самој ствари заслужује, онда он представља персониФиковану правичност, која улива страхопогатовање, и у таквоме смислу често је и сам гњев довољан, па да упорност савлада. Осећањв снаге У осећању снаге стоји један од највећих покретача човечијега духа. Међу тим доказано је са великом тачногаћу, да то осећање не представља никакав засебни извор душевних узбуђења. Оно има врло често непосредан утицаЈ на разне тековине светских добара. У другим случајевима то је осећање, без сумње, саставни део онога задовољства што се осећа у злоби. Радост која постаје потчињавањем туђе воље или владањем над другима, имала би много мање привлачне снаге, кад ту не би било и онога задовољавања злобе. Стварна снага оснива се на духовној и телесној надмоћности, на богатству и на ауторитету, који дотична личност ужива. Према томе, то могу имати у повећој мери само неколицина; али с друге стране та се снага може

у идеалном смислу врло јако проширити. Посматрањем какве надмоћније силе, у опште нечега узвишенијег и јачег, ми се задовољавамо, и ово осећање може се излити кроз многобројне канале, при чему треба разумети како утинај живих створова, тако и утицај мртвих природних снага. Узвигаено на пр. представља идеалну потенцију (увеличавање) велике силе. Ми смо са нашим исиитивањем догали скоро —■ премда не баш са свим — до једног васпитног мотива, који се истиче као особито важан у васпитању, а то је: задовољавање саморадње код ученика. Ово се мора доцније још тачније промотрити. Ми ћемо сада најпре у кратко прегледати једну другу врсту добро познатих осећања: самодопадљивост, поношљивост, сујету и радост, које долазе од допадања другима. Ова осећања, па била проста или сложена, имају врло велику снагу у ошпте и врло јаког утицаја у васнитању. Осећања „ја" Реч „с&м" врло је опгаириа и нунозначајна. „Саможив", „свој", „самољубље", „самоиспитивање" све су то речи које се могу употребити, а да се при томе и незамигаља никакво ново осећање. Сви извори задовољства или пријатности, која спадају под чула или под осећања, и која су тамо наведена, или која би се у те две групе могла урачунати — све то узевгаи заједно као једну целину, могло би се назвати свој или сопствени интерес. Али у свези са називима: самопогатовање, самодопадљивост, понос, сујета и славољубље, постају нови варијетети осећања, и ако су она огранци или извођења од оних, о којима смо већ говорили. Наша дужност није да извођење ових сложених осећања претресамо, сем у колико је то нотребно да бисмо могли тачно оценити вредност свију њих," као једне засебне класе мотива.