Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

333

као честит н узорит дечко, позиат је само но лећим варошима. И у „Димничару" има неприродности као и „Венду." Деци се нодмеће да мисле и суде, осећају и говоре иеприкдадно јбиовом добу умнога развића. То им све онет ни мадо не стоји лепо, јер диче више на „Стармаде" ио па обичну природну децу. Језик у обе књилшце није добар у дикцији самој има нровипцијализма, који пада јако у очи, јер се у нас сада нигде тако нити говори нити иише. Граматичких иогрешака има такође доста. — И кад би све друго на своме месту било, опет, само због језика не би се могда ни у једној шкоди нокдањати. оваква књига каква је сад. С тога сам мишљења да се ни једна од ове две књнжице не може унотребити за цељ за коју је понуђена. 8. Маја 1885 год. у Веограду. ЈАлл. ЈА арковић секретар министарства просвете Савет усвајајући мишљење ре#ерента оддучује: да се обе поменуте књижице одбаце, пошто нису за оно за што се нуде. РеФеренту је одређено хонорара 4') динара за труд. IX Прочитани су реферати г. г. Пинте ковпКа и Петра М. ПикетиКа о делу „Ка • рактеристика кнеза Милоша Обреиовића" које је уредио г. Светозар Сгојановић. РеФерати гдасе: I Главном Просветном Савету Гдавни Просветии Савет упутио је мени књижицу : „ Каракгершстика кнеза Милоша ОбрсновиЛа, у ирииоветкама из његовог живота. Скупио и уредно Светозар Стојадиновић Нови Сад 1884." да о њој дадем мњење: „Да ли би је требало у изввсном броју екземилара откуиити и за коју цел ?" Еад сам нрочитао ову књижнцу одмах сам видео, да је није писао човек, који познаје наш шумадииски свет, нити ондашње његово стање. За тим сам нашао, да писац сувише површно и банадно схвата ствари и

тако дакомислено разумева људске односе, како се само може чути у друштву каванских иолитикаша, који иемају ни најмање иојма о сгварима о којима говоре. Да наведем онако од реда два става из ове књиге; али ћу пре тога рећи неколико речи. Ко зна и има најобичније правне нојмове, шта је то лична сигурност у једној држави; и ко зна најповршније нашу иовију историју и расирављање појмова о личној сигурности, тај се мора или наљутити иди се смејати дотлен, док га не забоде трбух, кад прочита на стр. 31 ово: сигурност личности бида је таква, да су путници водели спавати па чистоме зраку лети, него бити на нреноћишту у каквој хрђавој гостионици." Из овога става мора бити изведен закључак, да, је највећа сигурност личности у Огњеној земљи где и немају кућа, него сиавају на земљи под небом. Даље „Гостионица" н време владе књаза Мидоша не знају за такву раскош, већ се зна за механе и ханове нуне свакојаке нечистоће, а да и не спомињем друге ирилике и околности зашто су људи и онда, а и сада сиавади и спавају на пољу. Друго место које ћу навести још је чудноватије. Сваком збиљски иаученоме и образованоме човеку биће нознато, да је на свету бидо најмање дипдомата и политичара; њих човек може на прсте иребројити. Да ко буде иодитичар захтева се двоје: 1) геиије у гдави и 2) огромна ерудиција и познавање друштвених наука. Код нас но несрећи увукло се у свет мишљење, да сваки може да подитизира, нарочито за чашом вина или пива у кавани. Ти тржишни политичари знаду све на свету. Та зараза иолитикарења нарочито се код нас увукла од оних људи, чији иреци нису окрвавиди ни једно нарче ове земљице крвљу окупане, који не могу показати гроба и рећи: овде је погииуо мој отац иди брат, или син и т. д. Подобни су подитичари и рашириди мишљење да је Србија добида све лагањем , као што је један нокојиик и одговорио на нитање: Како ете ово извојевали? „лагањем" он је одговорио. Овакви су иолитичари и доказивади у „Додатку к објашњењу устава," да је српски Боштиз сЦгес1;ив у Цариграду (1843.). Мисдим, да је доста и овога, па да се ноња, да нодитика иије „ лагање пего ге-