Просветни гласник

352

КАрАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈК

4. Хенрих IV иротив Гдигорија VII. Глигорије радо прими тужбу Саксонаца п оиомену цара да тако не ради са њима. Али овај, пун гордостн због победе, коју је одржао, одби све опомене и савете са подсмехом и грдњом. На један пут искрсиуше нред њега папски посланици и донеше од иапе заповест, да он мора. за 60 дана доћи пред духовни суд у Рим, да да одговор на тужбе против њега. Не хтедне ли то учинити њега ће ироклети и од цркве одлучити. Хенрих је чисто беснио због тако неупутног тражења папиног и са највећом иоругом протера његове посланике из своје земље. Он је одмах позвао немачке епископе у Вормс у намери да овај црквени скуд збаци папу. Кад је то извршио он је мислио да је свака опасност прогала, јер је и његов отац више папа збацио. Али он је заборавио био да он није као и отац му Хенрих трећи, а пана Глигорије није као друге обичне папе. Писмо којим збацује иапу предао је он једноме посланику и послао га у Рим, а уједно му нредао једно погрдно писмо. Баш тада кад је стигао царев посланик, папа је отворио скуп кардинала. Папа Глигорије седео је на столици у папском оделу, а око њега епискони и кардинали. Сви су очекивали, да носланик у име свога цара моли за опроштење. Али како се страшио зачудише и изненадише духовна господа кад посланик ступи пред папу са овим речима: „Краљ, мој господар, и сви епископи преко планина а и у Италији објављују ти заповест: да столицу св. Петра, коју № сам нриграбио, одмах оставиш, јер без краљевог одобрења не можеш папа бити." За тим се окрете скупу и продужи даље: Вама нак, његовој браћи, казао је, да о Тројицама изађете пред краља, да из његових руку добијете другог папу и оца. Овај овде није папа већ један прождрљиви курјак."

На један пут се подиже страшна граја о.1 незадовољства и љутње. Неки од најоданијих паии јурнуше на носланика и почеше га злостављати. Сам Глигорије мирно и достојно умешао се и раздпојио је раздражене. За тим је папа сам прочитао писмо које се овако ночињало: „Хенрих, не силом, лећ божјим наређењем краљ, Хилдебранду, не папи већ лажном калуђеру." По нрочитању овога нисма огорчење противу царевог посланика било је још жешће тако, да је се он једва спасао. Другога дана одмах Глигорије је држао други скуп на коме је са јаким гласом објавио анатему противу Хенриха а све хришћане разрешио од заклетве, коју су Хенриху задали. Ми"једаи поданик ни свегатеник не морају му се више покоравати, ни један свештеник св. причешће давати, а сваки ће га избегавати као кужног човека. Исто тако анатемисаии су са краљем и епископи који су у Вормсу нотписали писмо за збацивање нане. Уелед овога поделила је се цела Немачка у две нартије, нанску и цареку. Безбрижни Хенрих и не слутећи, шта је о њему у Риму решено, бавио се у покореној Саксонској онрављајући порушене замке и ноклањајући својим љубимцима добра, која је одузео саксонским поглавицама. За тим оде он у варош Утрехт к своме пријатељу и присталици енископу Виљему да тамо проведе Ускрс. Са овим епископом десио се један случај, који је јако норазио цара и његове- нријатеље. Првог дана празника држао је он проповед и у своме говору нападао је на папу исмевао га и грдио га. Готово подругљиво завршио је он: Такав човек бацио је анатему на нашег краља! Али како је смешна ствар ова анатема!" Тек што је празник прошао паде епископ у тешку болест. Нападе га страшна грижа савести и он вероваше, да му је болест казна за то, што је он светога оца грдио. У евојој грозници виђао је он јасно где му