Просветни гласник

3 59

РЕД КОЈИМ ИДУ НАУКЕ И ВЕШТИКЕ ЈЕДНА ЗА ДРУГОМ (Наставак)

Сви утпцпји сиољнога света производе у наша нека осећања, која, се> онога што иде у СФеру чисто интелектуалну, остају чисто у субјекту нашем као осећања илн диспозиција к њима. Оно што и како се мн у даноме момепту осећамо можемо рећи, да је резултат од свих њих што су па нас утицала и што | утичу. Темпераменат једнога човека, нарав или раснолоЈкење његово, то је ова резултанта. А дејство сила у паралелограму нознато нам је. ПЈто је која сила већа. то она иише вуче на своју страну. Днјагонала иЛи резултанта је више њена. Она осећања, која више превлауују у једне индивидуе, внше јој и дају тип свој. Организам је више живео по њима. п њима се нрилагодио. Он је добио еклоност да њих више понакља, да у њима живи и но њима радн. Ено да наведемо како је ово лепо карактерисао чувени берлински филозоф и физиолог I)и В018 — Кеутопс! у своме једноме говгру .ТЈећег сИе ХЈећип§." Оп вели: „Она већа покретљивост молекиларна у ћелицама ганглиозним (што се вежбањем и чешћим понављањем стече) може се уиоредити с продирањем воде негде кроза земљу или клизањем нуз брдо. Испраа иде тешко и но мало само, а што даље, то се све вигае нуг утире и све лакгае бива. Вода протиче с лакошћу. а цигље низ даску или санке низа снег клизају се све лакше." Тако се дакле извесна осећања у нашој унутрашњости или субјекту нашем утврћују и преотимљу мах нада другима слабијима. Према организму она су шкодљива, ако ремете његове радње, или корисна, ако их иотпомажу; а према субјекту нашем она су иријатна или неи, ијата. И једна и друга дају му тип његов, час више једна, час више друга; час иодједнако. И по трајању и јачини њиној одређује се оно просечно расноложење човекове душе, што се зове нарав , оно осећање, које њиме превлађује и покреће га на извесне радње а од неких га уздржава. И ово је она најдубља суштина човекова. која у свези са оном интелектуалном, даје сву вредност човеку, одређујући му поступке његове и ирема себи и према другима људима и нрема целини природној.

Ми видимо, да и опа Завиее од Спољпога света, који их проиЗвоДи. Видимо, да се и оиа започињу из малога, из елемената, па се развијају оргапски даље и даље. Видимо, да она далеко ближе стоје нашем субјекту и души, него СФера мислеиа, која више нрипада духу. И, најпосле, знамо, да наслеђе има млого вигае утицаја на њих, него на дух. А у горњем излагању већ смо видели, да е постапком и развнћем њиним иде )поредо н постанак н развитак израза језичних за њих. * Из свега досадањега ми бисмо могли известити овај ос.новни иринцни : да се душевни развитак човеков вргаи ириродним рсдом, н да, ио томе, н нагае намерно утицање на њега, васиптање, има да се базира на њему. Има известан ириродан ред у развићу умиом, има известан ред у развићу моралном и језичном. И сва су ова три развитка везана међу собом и везана с развитком телесним. Без телеснога развитка ова се три друга не би могла ни вргаити. Од детета у колевци нико не може пачинити ФилозоФа, моралисту и беседннка; оно то само може да и. стане с даљим развитком телесним. Физиологија нам каже, да за извеснс- Функције треба извесних органа, а да ови органи расту, треба да раде. Говор се не може развгти без извесног ступња ннтелектуалног и моралног развнћа, пошто смо видели, да се природним редом језик онолико развија, колико дух и осећања нанредују; ово нак двоје онолнко, колико наиредује телесни развитак и колико се више човек креће у простору и времену, те јо више оних утицаја из спољнога света. Сва четири ова развитка стоје дакле у тесној свези један с другим, и пнтелектуални, и морални, и језични и телесни. Цео је живот душевни .,една нераздвојпа аделина, нсто онака, каку чини тело н душа, илп материја п сила међу собом. И душа и тело чине таку целину или једнину, да се развитак једнога без развитка другога ни замислити не може. Душевне радње су Функције телесних органа. а ови се опет само радећи развијају. Једно без другога дакле не може, једно друго условљава; једно од другога зависи. Разви-