Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СДИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

где је једном Ханибал држао смотру над војском. Ту нрегледа војску и нозва један сабор. Са свих страна стизали су ноеланици ломбардијских вароши, и сгарали су се да богатим поклонима цару задобију његову милост. Само богати Миланци спремили су своје посланике са једном великом сумом -новаца да га тиме задобију да потврди шихово право господарства над неким варошима. Са презрењем одбио је Фридрих ту нонуду и саслушао тужбе посланика оних вароши против Миланаца. Ове вароши Домбардије иоделиле су се тада у две силне партије. На челу једне партије био је- Милано а друге Павија. Фридрих пристаде уз Павију и нође тамо да се крунише за краља Домбардије. Уз пут разруши он више миланских тврђава, а варош Асги опљачкаше његови војници. По том онколи он Тортону , једну варош која је са Миланцима у санезу била. После упорне борбе грађана, ова варош била је освојена и разрушена. Грађани су једва добили дозволу да од свога имања могу са собом узети толико, колико на раменима могу ионети. Пламен њихових опљачканих кућа осветљавао им је пут, кад су у Милано нутовали. По што је Фридрих примио круну краљевску у престоници старог лонгобардијског царства, кренуо се он у Рим. Овде је била велика неслога међу напоминародом. Једанвреданчовек (Арнолд Бресције) беше направио план да обнови стару римску републику, и за ову мисао беше створио доста велику партију. У ово ново друштво за слободу беше ушао и сам папа Адријап. Да би себе избавио он побеже у немачки логор. Али тамо не беше добро примљен, јер Фридрих му не хте помоћи да се с коња скине. У томе је папа видео знак царског нерасположења. Али кад цар паде пред њега и нољуби му папучу, онда се напа окуражи и пребациваше му шго га није као што треба дочекао.

Фридрих се извини и смејући се рече: „Ја сам за то неснособан, јер никад нисам служио као шталмајстор (уирављач коња). Фридрих уђе у Рим а папи заповеди да се Арнолд на ватри спали. У Петровој цркви прими он из паииних руку царску круну. 3. Дар би дуже остао у Риму да нотчињеност поноситих Римљана потпуно изврши, али он је био принуђен да Рим што пре остави. Оскудица у храни отпоче његову војску јако мучити. Уз то још од велике жеге нојавише се у његовој војсци заразне болести, које му ратнике јако проређиваху. С тога одведе цар своју војску у здрав нланински нредео херцегства Сиолето и закључи, да казни згодном нриликом грађане те вароши, због тога што су врећали његовог посланика. Снолетанци се уздаху у своју силу и изађоше против цареве војске. Одмах затутњише гомиле немачких коњаника и ударцима њихових тешких мачева не могоше се одупрети варошани. У неописаној забуни побегоше они натраг у варош а за њима продреше у варош и немачки коњаници и запалише Је. Сад је Фридрих био рад да иде против Милана. Али његово победоносно путовање беше изненадно спречено. Немачки кнежеви били су се наситили мука и невоља у овоме походу, те са озбиљним представкама навалише на цара да се врате у Немачку. Многи од њих узеше своју војску и одоше у своју домовину. Цар их не смеде спречавати, јер ночетком јесени престајала је обавеза војене службе. Па ипак велики део војске држао је да није поштено, да цара у његовом повратку кроз непријатељску земљу остави. У истини требала је опрезност и храброст свију, да отклоне опасности, које су претиле повратку царевом. Први су били грађани вароши Вероне, који