Просветни гласник

406

КАРАКТЕРПЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

његове грехове и преступе. И ако је Фридрихов један пријатељ ватрено бранио његово право и његову невиноет, опет је то бидо у залуд ! Иноћентије IV, савдада прелате својом челичном вол-ом, осуди цара и свакога који уз њега пристане у пакао, ослободи свечано његов народ од закдетве и верности и зановеди немачким кнежевима да изаберу другог краља. Посде ове неправедне осуде он отпоче песму: „Тебе бога хвалим." По том свима предатима даде по једну запаљену зубљу у руке да је тресну о ледину са речима: „Као ова зубља, тако нека се угаси царева сида." Кад је краљ Фридрих добио вест о свему овом, викну он пун гњева: „Вар мене папа и његов сабор да збаце, зар мени да одузму круну ? Донесите ми моју круну да видвм далије доиста изгубљена ?" Кад су му круну донели он је мету на главу и викну страшно претећи: „Још је у мене моја круна и пре него што је изгубим, морају реке крви нротећи." Оа је ове речи испунио. Натерани папом, многи немачки кнежеви изабраше за краља тириншког ландграФа Хенриха Расие. Нерадо је примио ово сјајно бреме и следеће године већ је умр'о. Фридрихови непријатељи изабраше опет другог краља (Виљема из Холандије.) Док се краљ борио са Домбардима дотде се његов син Конрад тукао са немачким кнежевима. Уелед ове борбе краља снађоше годеме невоље. Умре му син, највернији пријатељи оставише га а папа посла људе у Немачку да против њега проповедају крсташку војну. Године 1250 смрт га раздвоји од овога света у коме је последње године свога живота тако мучно провео. Он умре у једној вароши у Апулији, у шесет петој години старости, на рукама најмлађега сина (МанФреда), по гато га је архијепископ из Палерма разрегпио од анатеме.

РТДОД® И АДВРЕХТ. 1. РУДОЛФ ХАБЗБУРГ (1273 пре Хр.) 1. Побожнп граф. Једном изађе гра® Рудол® Хабзбург са својим слугама да лови. Кад је дошао у једну нољану сам на свом коњу, чује он да звони звонце. По гласу звона одјаха он тамо, да сазна шта је. Тамо нађе једнога свештеника еа светим причешћем и његовог црквењака, који му ношагае звонце. Гра® Рудол® сиђе е коња, клекну и указа поштовање светоме причешћу. Сад дођоше на једну речицу. Свештеник мету поред себе свето причешће и поче да свлачи своју обућу. Он је хтео да прегази преко потока, који беше надошао и покрио стазу којом је требадо проћи. Гра® запита свештеника: куда ће. Свештеник одговори: „Ја носим свето причешће једном болеснику, који у великоји бодести лежи. По гато сам догаао на воду која је стазу покрила то ја морам воду прегазити да не би болесник умр '0." Тада позва гра® Рудол® свештеника са еветим причегаћем да га мете на свога коња и да одјагае до болесника, да се не би задоцнио. Одмах дође један слуга гра®у, седе на коња и одјаха куд треба. Кад је свегатеник опет догаао кући, доведе он сам гра®у РудолФу коња, и забдагодари му за мидост и доброту, коју му је учинио. Тада гра® Рудол® рече: „Бог никад неће, да ее ја или мој слуга са знањем попне на коња, који је мога господара и творца носио. Вамисдите да га ви не би с правом могли имати, то га ја одређујем богу на службу, јер ја еам га дао томе, од кога имам тело, душу, част и имање". Свештеник рече: „господару, тако ће и Бог вама част и досгојанство овде цривремено и тамо вечно поклонити". Следећег јутра одјаха Рудол® у један манастир. Тамо му рече управница мана-