Просветни гласник

424

ВАСПИТАЉЕ КАО НАУКА

да овако користан положај заузме према својим ученидима, али ипак ни такав није никад потиуно осигуран од немира, па с тога он мора увек бити на онрезу и у свако доба готов, да такве појаве сузбије и да у сваком тренутку употреби и последње средство, казне, за угушиваље. Но опет за то, он може увек употребити блажија средства, може покушати да леним начином и обавештавањем, обазривошћу и особитом пажњом на коловође, спречи ширење одвратности, али на поелетку он мора и казнити. Да би се овоме захтеву, који налаже, да се увек мора бити у приправности за предупређавање сваког недозвољеног поступка, како код појединих тако и код масе, потиупо одговорило, потребно је извесно држање и иоступање, којим се ауторитет и нека извесна узвишеност обелодањује, и које више или мање искључује поверљивосг, што је у толико потребније у колико су немирни елементи зрелији. Има две врсте ученика, који спречавају одржавање реда у већим масама. На прво место долазе они, који у опште немају никаквог укуса или воље за предмет, па онда оии, који су са свим изостали, па не могу да разумеју оно, што им се предаје. У иотпуно добро уређеној школи, обадве ове врсте биле би искључене. Досадања посматрања доводе нас до последњег предмета, а то је кажњаваш, које је како у васпитаној области, тако и у осталима, где се ауторитет врши, веома поправљено. Општи принципи кажњавиња већ су изложени, и сад нам остаје да промотримо њихову примену на основну школу. Али, ми ћемо најпре казати неколико речи о примени награда. Такмичење награда — промена места. Сви ови изрази показују један исти Факт и исти мотив, а то је жеља : да се

други надмаше и превазиђу , и да се од осталих одликује. 0 овоме мотиву већ је говорено ; он је најмоћнији од свију иознатих надражаја, којима се на интелектуално напрезање подстиче, и где он целу своју снагу употреби, тамо није тотребно ништа више. Мане су овог мотива : ]) што он садржи у себи недруштвени (саможиви) принцип, 2) што лако постаје сувшпе енергичан, 3) што је ограничеп на врло мали број, и 4) што и већу природну обдареност узима у своју заслугу. Истинити је ®акт, да је чевечији дух нотпаљиван и подстицан на највећа напрезања у свима временима суревњивошћу, такмичењем, частољубљем и чежњом за првенство. Међу тим, јога је питање, да ли се не би и без овога надражаја могао постићи и већи развитак, него што је нросечни развитак до кога је човечанство до данас дошло. Ако би ово био случај, онда би свакојако у томе билд велика морална добит. Но ма како било, без сумње је, да нема никаке потребе да се овај надражај прерано употребљује, нити да се њиме у првом ночетку почнемо служити да кот, младежи пријатељске односе негујемо. За лаке и интересантне задатке овај је мотив и иначе непотребаи , а ученика, који имају необичне способности, пре је потребно уздржавати и умеравати , него их више распаљивати и подстицати. Веће награде и одликовања добија само мали број, док грабљење за бољим местима односи се више или мање на све ученике, и ако су ралзике у местима врло познате у једном разреду. Врло често они, који су најнеспособнији, и не захтевају ништа. Где се у једном разреду само неколико учениеа утркују за прва места, док цела остала маса са свим се равнодушно према томе поаагаа, ту се не може казати да је разред добар.