Просветни гласник

400 КАРАКТБРНЕ СЛИКЕ

8 Дубоко ожалошћен поврати се цар у Немачку. Он је био љут на Хенриха Лава јер је он бмо узрок несрећи код Легнана. За то врло радо саслуша Хенрихове ненријатеље, који су се горко тужили на херцегову гор,дост и неправедна освајања. Расрђени цар позва га више пута на суд пред сабор, али он не хте доћи. За казну изрече му се да губи своје херцегство и друге земље, које је држао. Његове земље добише други цареви лријатељи. Али стари Лав не хтеде мирно гледати деобу својих земаља. Он се лати оружја. Но здруженој сили цара и кнежева није могао одолети. Побеђен похита у ЕрФурт, паде цару иред ноге и мољаше за милост. Сада се Фридрвх сети дана код Кавене и промене људске среће. Дарнут и са сузама у очима подиже он свога нређашњег пријатеља и ратнога друга и рече. „Ипак ти си сам узрок твоје несреће ? Он га помилова но под условом да три године иде из свога рођенога отачаства. Остављено му је само његово очинство, Брауншпајг и Л.инберг. У пролеће године 1182 Хенрих Лав оде у прогнанство у Инглиску краљу Хенриху своме тасту. Но он није очајавао, да ће доћи опет његово време и да ће звезда његове среће опет синути у Немачкој. И доиста чудновато је, на 500 година по том његопи нотомци, херцези од Брауншвајга — Линбурга, нопели су се на инглиски преето. Међу тим беше истекао рок примирју са Ломбардима. Заједничка несрећа обе партије натерала их је да буду попустљивији. Године 1183 направљен је у Косгницу иотпун мир. По том дође цар последњи пут, али мирно, у Италију, где су га Лонгобарди свуда нрииили са неописаном радошћу. Он се измирио и са краљем нормандским у Доњој Италији, који је потио-

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

магао партију Гвел®а. Свога сина и наследника Хенриха оженио је нормандијском принцезом Констанцијом, наследницом Неапоља и Сицилије. Он је мислио, да је овим савезом утврдио величину породице ХохенштауФена, а у ствари он ју је тиме упропастио. 9, У тако великим невољама, које су цара у животу ненрестано сналазиле, он је већ био остарио. Сад, на краЈу свога живота носветио је он свој мач божјој ствари. Саладин, египатски султан, млад и дрзак јунак, учинио је био велика освојења на све стране. Он освоји Сирију, продре победоносно у Палестину, опколи Јерусалим и освоји га после кратког отпора у години 1187, но што је осамдесет и осам година био у рукама хришћана. Оп заповеди да златан крст са свете цркве скине и као знак нобеде посла га калиФи у Багдад. У осталом у овом освојењу мухамедовци су се показали много блажији него раније хришћани. Вест о губитку Јерусалима произвела је највеће изненађење, највећу жалост у целом хришћанству. Пана умре пре него што се за ову жалост сазнало. Његов последовалац позва све хригаћанске кнежеве и њихове народе, да свету варош и по други пут отму из руку неверника. На целом западу, од мореуза Жесине до великог и малог Белта, направи се општи покрет. У пролеће године 1189 искупише се крсташи из свију иредела Немачке код Регензбурга. Број крсташа износио је на 150.000. Стари Барбароса ставио им се на чело. Владу над државом преда своме сину, доцнијем цару ХенрихуУ1. Тек што су крсташи прешли у грчко царство, а становници те земље но свом старом обичају почеше им чинити зла на разне начине.