Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

401

Исак, тадашњи грчки цар , не хтеде немачком цару нризнати ни царску титулу, него га називаше просто немачким кнезом, а сам себе назва светим. Шта више један његов посданик био је тако дрзак, да каже немачком цару, да он треба да изјавн покорност његовом цару Исаку по гато је он са свима његовим аџијама ухваћен као у неку мрежу. Али Фридрих му овако одговори : „Избором кнежева и нотврђењем пане ја сам постао цар, али сећајући се својих грехова, ја се не називам светим. За сад нам је божјом милошћу дато господарство у грчком царству дотле ; док нам је оно иотребно за велику цељ ; а мрежу са којом нам претите раздераћемо као паучину." На целом путу кроз грчко царство цар је имао да се бори са разним подвалама. Са великом муком једва је стигао у Малу Азију. Тамо зађоше крсташи у пусте, безводне пределе. Оскудица је била таква да су морали јести коњско месо и пити коњску крв. При том лака* турска коњица узнемиравала је војску и дању и ноћу. Аџије никад нису имале мира. Уморени тако наиђоше они на турску војску од 300.000 људи. Само Фридрих не уплаши се. Са мало, али језгровитих речи уливао је он својој војсци дух. Ови се нричестише а тада, са вером у Бога , за чает кога су се борили, јурнуше са таком жестином на непријатеље, да их је 10000 изгинуло, а остали се разбегоше куд који. Ова победа на ново охрабри аџије. Борећи се са многим тегобама и опасностима продужише даље пут и дођоше срећно у варош Селввцију на реци Еаликаднусу или Оалеји. Али овде беше одређена граница старом јунаку. Пошто је мост преко ове реке био врло узан, те је војска врло лагано с тога ишла, реши се цар да преко реке преплива. Њега су опомињали, да непознатој води не верује. Али он без икаква страха скочи у реку. Таласи доко-

паше дрскога старца и однеше га даље. Ои се брањаше и искочи горе и један ритар, који је до њега брзо допливао, зграби га, али обојица потонуше у један вртлог, који их обојицу прогута. Други ритер који је са коњем у воду запливао, изнесе цара на суво али мртва. Не може се ни описати жалост и изненађење војске. Сваки је мислио, да је у цару изгубио свога оца. Више њих вратише се одмах лађама у своје отачаство. Осталу војску одведе царев син херцег Фридрих до вароши Акре и тамо се улогори. Али куга која се појави у војсци уморила је овог красног младића. После њега војску је предводио херцег Леоиолд Аустријски. 10. У Немачкој дуго нису хтели веровати, да је заштитник царства, уважени и честити цар Риђобради умр'о. По народном цриповедању он је отишао у град Еифхаузен. Томо седи он у подземној сали на мраморном столу размишљајући и еећајући се свега. По некад иснадне са руком смртном створу, да сиђе у ону собу. Тада се пробуди цар из његовог лаког сна , протресе црвену браду, и зажели да сазна да ли још гавранови облећу око оне куће и гракћу. Докле црне тице туда облећу и докле их орао одатле не отера, дотле вели прича — остаће и старац у његовом чаробном замку. Види ли их да још туда лете, то погледа он жалосно преда се, уздане дубоко и рекне : „Опавај опет уморна душо ! Још морам ја сто година чекати, па да изађем међу мој иарод. На послетку цара је видео како снава један пастир, који је своје козе терао кроз златна брда и залутао кроз ЕиФхаузен. Брада царева беше пала готово до на мраморни сто. Еад она сто са свим покрије тада ће се пробудити Фридрих Барбароса, и гавранове ће растерати .