Просветни гласник

4 02

КЛРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

2. Фрвдрих II. (1250 по Хр.) 1. Хенриха VI. сина Фридриха Барбаросе намрзли су због грабљивости и свирепости. Еад је он умр'о нити су хтели Немци нити Сицилијанди његовог младолетног сина Фридриха признати за краља. Па ипак његова мудра мати Конетанција израдила је код папе, те га је он крунисао за краља Сицилије и Неапоља. Али у Немачкој се се нонови борба међу ВелФИма и ХохенштауФенима са великом жестином. Једна нартија изабрала је Отона, сина Хенриха Дава, друга опет херцега Филипа из Швабије, стрица Фридриха другог а сиаа Барбаросиног. Оба краља борила су се око круне нуних десет година са неликом жестмном. Ова распра међу партијама продрла је и у саме куће и породице. Пљачкање, убијства и свирепосги свију врста бесниле су тако несрећно, да нису штедили ни саме цркве и манастире. Трговина и радње попадаше. Краљ Филип потрошио је грдне новце на поткупљивања. Услед тога није било никаквог поштења. Кнежеви и господа продавали су своју верност без икаква стида ономе, који их је најбоље платио. Најпосле оба краља обратише се напи као државном господару, да он нресуди свађу између њих. Папа Иноћентије III. био је г.рло разуман човек. Он је врло пажљиво мотрио, који је од ова два такмаца цркви нокорнији а за Италију мање опаснији. У почетку је хтео признати ВелФа Отона IV., јер се он бојао и сенке ХохенштауФена. Филип је већ тада био погинуо у једном боју. Сад јо истина Отон IV био без противника, али пошто он није могао бити веран поданик папи и цркви, то и он буде прогнан. Ва немачког краља изабрат је млади Фридрих, јер њега је под заштитом цркве васпитао напски легат тако, како ће он бити једно покорно

оруђе папино. Пријатељи ХохенштауФена јако се обрадоваше што могу унука Барбаросиног поздравити као краља. 2. Фридрих II. био је тада младић од 18 година. Изгледа је био лепог, а плава коса ноказивала је да је Немац. Као да је бно какав чаробник, тако је задобијао за се срца свију оних, који су га видели. Очекивале су га тешке невоље. Међу тим он је као чудом неким одрастао у несрећи. Али баш ова школа несреће очеличила је његову вољу и осветлила његову душу. Кад му је стигло посланство из Немачке, Ипоћентије га је храбрио, да прими Немачку круну. Али врло мудро захтевао је он да Фридрих никад не сједињује круну Доње Италије са Немачком. Папа није могао трпети ни једног силног суседа. Помисао на немачку круну одушевљавала је Фридрихово срце. Његови верни саветпици и његова супруга (Констанција од Арагоније), којом се оженио још у петнајестој години и која му је родила синчића Хенриха, заклињаху да и даље остане у својој наследној држави Доњој Италији и Сицилији. Све молбе и објашњења била су узалудна. Кроз све опаености, које су му снремили његови непријатељи, а нарочито Домбардијске вароши, Фридрих продре куражно и поуздано, и преко Алпа оде у Немачку. Где је се год нојавио народ га је поздрављао као правог краља. Што је год даље игаао од места до места све је више расла његова партија и цар Отон IV побегао је у Саксонску. Године 1214, Јула 25. Фридрих је у Ахену свечано крунисаи за немачког краља. Посде крунисања из благодарности према напи он се зарекао, да ће нредузети крсташку војпу.