Просветни гласник

634

драгоценостима, да народ се скупио да чује решење силних, јер он онда не имађаше права ни на слободу живљења, а камо ли да решава шта је право, ашта ли јекриво итд." Писац сели „слегла се силна светина !" Под светиное ваља разумевати неку врсту грађанства који је за нрезираве, дакле „голавереи арос.таке !" из наставка ина (види се значеае....). У истом ставу, ту исгу еветину писац назива народом који је дошао да чује решење „ силних". Каже: да тај народ није имао права ни на слободу живљења, а смео је доћи на сабор и хоће да чује решење госиоде окиКене златом, сребром свилом и кадифом и другим драгоценостима!" Каква доследност ?! Ну на носдетку кад би све то била истина, онда. би се писцу могло мало прогледати кроз прсте— али по срећи његово се тврђеае не може доказати ни историјским Фактима нитилогичким умовањем. Тако писање историје за ириговор је како ? тога што се излагања пишчева не могу доказати, тако и с тога што ннје за младеж баш икад би се могло доказати — јер би се таким начином производила у омладинемрзостпрема властима, њихову аукторитету, па и према аукторитету саме државе. Јест, али се таким начииом писања писац може популарисати и задббити симпатију омладине. Да, па уз то још мало тамљана великашима — па ето ти : „помози Бог, чаршијо, на обадве стране!" Истина историк треба да има гвоздено срце, и да га се не тиче нико и ништа већ да беспристрасно излажеисторијска Факта. То је истина. Али ко пише историју свога народа, као учебник намењеи омладини тај треба да нише као највећи патриота избегавајући све што у омладини не би неговало врлину натриотизмаи упућивало је класичноме и идеалном животу?.. 28. На страни 211, врсти 2. озго, вели ? „Тако по Душ. законику, Мероиси земљеделци морали су у недељи дана два дана работати пронијалу — властелину — и сваке године давати му нерперу цареву ( Ј / 2 дук.) и бес. илатно (заменпцом) да му сена коси један дан итд." Из пвшчевог казивања излази : а) ; да је било двојаких меропаха, земљоделаца и неких других који нису били земљоделци; б); у загради стављени облик „ заменицом" (који значи без престанка, једно за другим

вли без прекида) није требало стављати никако, или кад га је већ писац хтео ставити — онда је требало да га је ставио поред речи два дана је а не онде где'му места није ; в); погрешно је стапљено да му „жоем" место да му косе, а то ће бити из претеране непажње, јер се не сме ни замислити да писац ни толико не зка конгруенцију речеппчних делова ; г); и штоје понајгоре облик „ бесилатно" није требало стављати никако, кад (га) нема у тексту Душанова законика, а мисао се и без те речи разуме. Да, али без те речи не би се писац могао популарисати. 29. Од стране 275 па све до стране 280, говори писац о српским новцима из доба Немањића. Говорити у учебнику о новцима онако као што писац говори, а не изложити верне слике тих новаца — потпуно нема никакве вредности. Нека ма који читалац, који иначе не зна старе српске новце, чита десет пута оно што г. Убавкић говори о срп. новцима, па и после десетог прочитања — читалац ништа неће знати о старим срп. новцима, ако што иначе није знао. А шта је онда остало за децу?! Тај је део, онакав какав је, са свим непотребан. г). Да разгледамо неколика иримера из којих ће се видети како се г. Убавкић аоетично изражава онде, где поезији нема места. Тако: 30. На страни 83, врсти 7, озго, говорећи о жупану Петру Гојниковићу, вели: „ . . • и окована бацили га на дно у тамницу итд." Ваља ли ово овде ? И од куда писац зна да је Петар бачен баш на дно у тамницу? Види се колико разуме шта су поетски облици, а шта је сухопарна историјска проза! 31. На страни 36, врсти 10 озго, вели : „Седам година тамновао је Петар. утамници ку&и иеобичној." Бар оно куЛи необичној могло је изостати. 32. На страни 55, врсти 11 озго, веди : „Што рекоше то и учинише " 33. На страни 116, у првој врсти прве алинеје, вели: ,Ал' где сре&е туна и несреКе." Овај уводни стих нема никаква смисла. 34. На страни 105, вели: „С тога се Немањини људи окануше (а треба отканише јер је окануше провинцијализам) опсаде Ду-