Просветни гласник

535

бропника, али за никада не иресташе аоносито мрзити. " Не зна се кога мрзити ? д). Даље да разгледамо неколико нримера из којих ће се видети како писац често уиотребљава незгодне речи, еаитете и изразе, који нису за, учебник. Тако н. пр. 35. На страни 136. врсти 5 оздо, вели за Мидутииа: „А да би га сви поданици, разне вере и народности воледи, и да би српску државу просдавио, он их је све „љубио.* Ово „љуиио " нити је згодно нпти је истинито, јер се Фактима не може потврдити да их је Мидутин доиста волео (не „љубио"), по чем се ово тиче нолитике Мплутипове — већ је Милутин био према свима верама и пародностима толерантан, као што доликује државнику великом, као жто је био Милутин. 36. Тако на неколико места употребио је облик: „дојури (на сграни 138, стоји „брзо дојури на 155, опет „ дојури ;» на 169, опет „дојури"). Чисто изгледа да писцу нису позиати облици иохитати, дотрчати и т. д. или бар не воли ове, већ му боље годи „дојурити, ирегазити и т. д.!* Тако је употребио и „ батинати " на страни 261. Оваких иримера има јож. е), На послетку да разгледамо још неколико иримера, жто се тиче Убавкићева начииа писаља, које бисмо примере могли назватп Убавкићевим субјективностима, јер само он тако пише. Тако н. пр. 37. На страни 43. врсти 13 озго, говорећи о Косари, кћери Самуиловој, вели: „ оаере главу". Држим да треба рећи „ измије главу?" — као жто је уобичајено. 38. На страни 53. врсти 2, озго, вели : ,Но пут је био тако рђав, и узап (треба узак) да су само два ао два кољаника могла уиоредо ићи". Требало је рећи : ио два коњаника , или два и два, а никако два ио два, јер тако нико не говорн. 39. Оиисујућн борбу жупана Војисдава с Грцима и савезницама, Бошњацима и Хумљанима, и казав како је Војисдав победио Грке, иа по том наредио своме сину Гојисдаву , да иде с војском против грчког савезника, хумског кнеза Љутовида, што Гојислав и учини, и дошав према Љутовиду, иозоне га да се измире, те да се братска крв узалуд не иродева — веди писац на страни 57, врсти 9, оздо : „Но Љутовид ие хте пи-

како иристати на мир, нити се заалашл од оних Грка (з1с) иего поручиТојиславу и т. д." За што Љутовид да се илаши од Грка, кад је био вихон савезник?! Шта је писац тиме хтео казати, нико не може разумети ! То је право л (1е 1апа сорппа" 40. Свршивши Историју о Душапу и сину му Урошу, иисац на страни 197 ставља иитања, која обухватају време Урошеве вдаде и време по смрти његовој. Пре тога није стављао иитања, на свршетку историје ма ког владаоца, а овде их ставља. Ова питања нису ништа друго, већ унуство но коме треба предавати и исиитивати историју Срба бар тако изгледа ? У самом учебнику не треба писати и упутство. На свршетку тих питања наставља иисац карактеристику о цару Урошу и његовој вдадарској радљи. Ако у учебиик могу \ћи и питања — онда је ту каратеристику требадо изложити нре питања. 41. Говорећи о сталежима српске државе средњега века на страни 206, врсти 10, оздо вели писац: „Сви пак остали становници српске државе звалп су су Себрима" ; (овде је ставио тачку и запету, па опда почиње великим словом) „Међу Себре бројали су се ; житељи градова,мероиси и отроци •••" а о сокаљницима не говори пашта на томе месту где је требало, већ тек на другом месту помиње то име, ади ништа јасно о њему не говори. Кад је већ почео говорити о редовима грађанства — онда је требао Казати и о сокаљницима онодико колико се о њима зна. 42. Да видимо како писац постуаа наводећи текстове Душанова законика : а.) На страни 226, наводећи 144 чл. закона (по издању Ст. Новаковића) вели : „Ако се нађе да златар у граду кује лажне динаре — т. ј. без знања царева — онда да се здатар спали а град да плати глобу колико ре»е цар". Текст истог члана гласи овако : „ Ако се наге златарт. оу градоу кове динаре безг воле цареве, да се златарЂ иждеже^ а град.да пдати глобоу что рече царг." Из овог упоређења види се да је писац додао реч „ лажне" а оно „без воље цареве' нревео је са „ без знања царева и тако је осакатио смисао тога чдана — јер жто је најгоре, кад нисац веди „ кује лажне динаре бсз знања