Просветни гласник

566

оба краља. Али овде се разви мржња краљева и народа једног на другог. Како се никако нису могли сложити, то осгаше преко целе зиме у Оицилији. Друге године отидоше до вароши Акре и опколише је. Но ту се појави још већи раздор. На послетку сагласише се у томе, да једнога дана нападају Енглези а другога дана Французи. Да би показали једни другима своју храбросг, они су себорили санајвећом жестином. То надметање у храброети учинило је, те су Турци 13 Јула 1191 предали варош под условом: да им се дозволи слободан пролазак; да ништа не носе осем свога одела; и да султан Саладин плати обојици краљева 200000 дуката ратне оштете. Дотле се посада неће нропустити. Пошто Саладин не иЈсла одмах новце, то Рихард у љутини заповеди, да се исеку 2000 Сарацена. Поред тога неким мртвацима расече тело, мислећи да ће унутра наћи прогутано драго камење. Сад нагрнугае хришћани са свих страна у варош, а херцег Леополд Аустријски 6иј је први. Али Рихард из користољубља и насилно не даде Немцима ништа од плена. Тога ради при утврђивању Аскалона Деополд му не хте помоћи. 0 тога Рихард заповеди да се немачка застава у логору обори и у блато баци. Немци љутито дограбише оружје да се освете за нанету увреду, али по што беху слаби, они се вратише натраг. 2. И сам краљ Филип Август није могао даље сносити надутост Рихардову и отплови натраг. Само је остао херцег од Бургуидије са 10000 људи. Али Рихард ј е ишао напред и по целом истоку разгласише се његова славна дела. Саладин је био потучен. Кад већ беше близу Јерусалима, херцег од Бургундије остави га изненада са својом војском. Шта ввше многи Енглези вратише се са Француском војском.

Међутим Рихард уздајући се у своју храброст није се од тЈга пренао, ма да је један нут хтео живот изгубати. Једнои пође он са мало нратилаца у лов и наиђе на турску заседу. Он је млатио око себе као помаман. Сви његови пратиоци до једнога били су попадали, а Турака беше много. Тада један од његових пратилаца викну изненада: „Ја сам краљ." Ненријатиљи одмах оставише Рихарда и кидисаше те ухватише онога. Кад је Саладин дознао да је ово превара, он похвали пратиоца, обдари га, и по том га размени за 10 Турака. Рихард је био дошао на доглед Јерусалиму, али не имађаше снаге да га освоји. Он окрете своје лице зловољно и викну: „Ко нема храбрости, да ослободи свети гроб, тај не заслужује ни да га'види." Он се врати у Птоломеју (Акру), закључи са Саладином мир и у Септембру 1192 годипе врати се у Јевропу. Он је хитао што је 1шше могао, јер је био добио весг, да се његов брат Јован спрема да заузме престо. У новратку снађе га несрећа. Бура на Јадранском мору разби му лађу. Код Аквилије, близу Венеције, изађе на суво, и нродужи пут преобучен у аџијско одело. Али у Бечу га познаду. Огорчени херцег Леополд, који никако није био заборавио осрамоћење његове заставе, заповеди те га ухватише, па га предаде немачком цару Хенриху VI. Овај опет држао је гордога Енглеза у строгом затвору у једном замку за то, што је он пређе потпомагао побуњене Сицилијанце. Кад се прочуло да је Рихард затворен није нико био тако радостан као ®ранцуски краљ Филип Август. Он одмах пападе на његова добра у Француској. Исто тако потпомагао је недостојног Рихардовог брата Јована Беземље, који је тако проззат за то, што му отац није оставио ии једну област да њоме управља. Али врло