Просветни гласник

688

ИЗВЕШТАЈ 0 ИСПИТИМА ЗРЕЈОСТИ У НИШКОЈ ГИМНАЗИЈИ

што је свима осталим предметима дато по врло мало часова. Ово втче за собом јотп Једну иезгоду. Јестаственица н. нр. и остале природне науке чине укупно једва толико часова недељно, колико часова треба да нма недељно један проФесор. Ако се према томе сва та група (природне науке) да у руке једном наставнику, ту усиеха поред најбоље спреме и воље и одушевљења наставникова не може бити као у гимназији а хтело се јамачно да буде толико ако не и више — где Јестаственицу предају два нгставника, а Хемију и Физику оиет два. Ако ли се ова група подели на више наставника, по предметима, онда долази хонорарна настава (као што је у Нишу) а хонорарна је настава — помињем то опет и овде — велико зло у данашњем нагаем школовању, почињући од најнижих до највиших школа, она је много више штетна него што је нотребна. Тако је и с осталим предметима, као што су: ГеограФија, Рачун, Наука Хришћанска, Немачки Језик и т. д. који се не могу у једну групу скудити ни онако као Јестаственица и Физика. Ове је године у нишкој учитељској школи поред три редовна наставника (заједно с директором) било десет хонорарних. Из овога излази да или треба свима овим непедагошким предмегима дати редовне наставнике и више времена за учење, ила их треба са свим из учитељске школе избацити. Је ли потребно да учитељ зна који туђ језик ? Ја мислим да није. Али за то. зар што се миели да му то знање не би било на одмет, учи се у учитељској школи Немачки Језик. Мислим да од тога учења нема никакве користи и да ће се тешко који ученик — кад ову школу сврши моћи служити немачком литературом за своје потребе, већ ако од некуд с друге стране није тај језик научио. Мали број часова, хонорарно предавање, а на учитељском испиту нема ни испита из тог језика, камо

ли да је тај испит онакав услов као у гимназији на испиту зрелости. И из гимназије износи се врло слабо знање туђих језпка, и ако се они таио озбиљније уче и ако су — но правилима о испиту зрелости — услов, без кога учзници не могу ступити у Велику школу. И опет, тек у Великој школи, р.ади својих текућих и правих потрсба, ученици доучавају оне туђе језике, које су у гимназији учили, а многи изађу из ње без знања и једнога тућега језика А кад ученик учптељске школе из школе изађе и прихвати се тешкога учптељскога посла у селу или вароши, нити има кад нити га гоне праве потребе да попуни и усаврпш оно жалосно знање Немачког Језика из школе изнето. И време које је потрошио учећи тај језик у учитељској школи, и трогаак државни око тога и т. д. — све је узалуд. У оваквој учитељској школи или не треба да се учи никакав туђ језпк или би се могао учити још само Руски Језик, који би ученици кроз четири године могли толико изучити да ее могу лако служити руском литературом. У учитељској школи уче се кроз четири године (осим педагошких предмета и Науке Хришћанске, која се овде учи у мало пространијем обииу) све скоро они иети предмети, које су ученици ове школе већ слушали у нижој гимназији, и скоро у истом обиму (ГеограФија, Рачуница, с Геометријом, Српски Језик с лптературом, Јестаственица, Физика, Хемија). Ова репетиција, развучена у четири године, са мало часова, са хонорарном насгавом и т. д. није ни од какве користи и кадра је пре да систематично онемили и у заборав однесе оно што се у гимназији учило и сазнало. Ради ових предмета, дакле, није ни мало потребан учитељској школи курс од четири године. Јамачио јој није потребан ни р*ди самих педагошких предмета. Кад би курс трајао