Просветни гласник

689

само две године и намењен био поглавито стручном учитељеком образовању, све би се основне шкоде у брзо попуниде стручним учитељским снагама. Насгава би у такој школи била боља, сконцентрованија, у рукама стручних и редовних наставника. Државу би така гакола стајада много мање, а спремних и добрих учитеља би се добијадо много више (добијао би се и онај ироценат, који се обично из разних узрока, губи у дужем учењу кроз све старије разреде). За учитељску спрему са свим је довољно: одлично или врло добро свршена четири разреда гимназије и два разреда етручне учитељске сиреме. У овоме смнсду наиеравало се нешто учинити још пре четири године; али је предлог, на жалоет, дропао на дотичном месту. Једна лепа, сјајна фраза, бачена у згодну часу на згодно земљиште, дојствује јаче од најјачег разлога. Тако је и онда било. Вемерило се предлогу, што се у њему казадо, да садашња учитељска школа надбацује свој задатак, па се рекло: камо срећа да су нам учитељи још много учевнији, да су нам н. пр. сви доктори ФилосоФије. Али то у ствари не би била срећа. То би само био дуксус, нре штетан дукеус, своје врете —■ ако би још и остварљив био. Срећа је у јавном раду, кад свани ради оно што му се мили радити и што најбоље зна. а милити се неки рад не може ономе, који гледа како други од њега неспремнији раде лепше радове, к >је би и он умео онако исто или боље радити. Кгд би учитељи основних школа били онако учени какву ди би спрему требало да имају други јавни радници ? Ади се живот и искуство противе Фразним раздозима. Од првих ученика утитељске школе — међу којима их је било који су пре те школе одлично били свршиди шест разреда гимназије — колико их је остало међу учитељима ? Неки су од њих сад доктори медецине, неки проФееори

ередњих школа, неки виши чиновници. Не може се рећи да ту нема шгете, што они нису пропали за друге јавне радове, ако су иропади за основну школу. Ту су се помогли само они, а шкода је на чисто изгубида. Други јавни радови добиди би ј и без њих радника из својих редовних извора, а шкода губи у њима и губиће још једнако у онима, који ће се на њих углелати. Стане ли се томе еилом на пут, затворе дч се учитељима врата за друге државне службе, настаће незадовољство и огорчење, а незадовољни и огорчени радници, нека су најспремнији, зди су радници. Многи су од њих н. пр. данас незадовољни што им није законом дозвољено подагати нроФесорски испит. Можда би који од н.их и кадар био тај испит положити. Што му се тај испит не допушта, то је за њега неправда; допуетити пак то у опште учитељима била би аномалија. Јер се на испиту ироФесорском тражи знање, наука; а од учитеља се тражи вештина — вештина да деци показује прва и најобичнија знања. Осим дара наклоности и обуке у томе (Педагогије, Методике и т. д.) правога реалнога знања учитељу не треба много. Гимназијски проФесор учи само четири године (пре у нас само три) више од својих ђака. Университетеки про®есор, коме је наука главно и једино, постаје често проФесор чим сврши университет постаје про®есор оне школе коју је изучио. А учитељ да учи основну школу и јога четири разреда више школе (гимназије) и још два разреда учитељске шкоде — и опет је страх е ће бити изнео мало знања за, евоје мале ученике! То је само за то, што се не води рачуна, што се не мисли, што се не зна шта је то учитељека школа. То је стручна школа, у којој се изучава — у колико се то може изучити — учлтељска веиггина. Ва ово је са свим доета две године. Стварнога нак знања уз ту вештину није по87