Просветни гласник

730

0 б и љ н о

ј иејвјв

најнпжих организама, у које спада и бпљна ћелија, не налазимо ових разних органа са разним радњама. Код њих у опште све животне радње обавља ћелијчна мембрана са протоплазмом, иначе као код годих ћелија и сама протоплазма. Ћелпјчна мембрана и ако сиоља обмотава ћелију, није непроходљива за течаости и гасове ; већ као што смо то и при опису мембране напоменули, она је снособна неке од њих у се да прими, а друге опет као непотребне да пропусти напоље. Ово струјање течне масе у ћелијп долази отуда, што је ћелпја, испуњена свагда гушћом супстандијом — протоилазмом — из беланчевине, која има велику снособност да привлачи из околине воду као ређу течност или да је имбибује. Отуда је јасно да се и ћелије хране. Храњење је опет непрекидна промена материје у њпма, која припада под ове четири радње. 1. Свава ћелија прима споља оне материје из којих може саставпти своје делове. 2. Свака асимилује ове материје т. ј. кадра је да их претвори у така уједињења, која су једино њени састојци. 3. Усљед овога расту све ћелије и 4 распаднуте и неупотребљиве делове ттерају напоље. Прва и четврта радња јесу механичке природе основане на узајамном хемиском привлачењу материја. Друга и трећа су опет хемијске природе , јер граде из иростих једињења сложена или из ових обрнуто простија. Отуда су код њих и продеси двојаки : механични и хемијски. Механичко храњење ћелија бива примањем хране механичким нроцесом — дифундовањем — из околине, која може бити или атмосФерски ваздух, илп течеост, или међу-ћелијчна супстандија, а истурање опет истим нроцесом — Филтровањем. Протоплазма ако из околине уеиса много воде, притискиваће ова на унутрашњу површину њене мембрапе и вода ће тежити, да кроз њене норе изађе напоље ; а ако ли је притисак подједнак, непрестано ће нромидати течна материја између нротонлазме и њеее околине. Прво кретање зове се филтровање, а размена или промицање течне материје зове се дифузија (озмоза). По овоме све ћелије узимају само храну из своје околине, иа је за тим Лрерађују у хомогонј и истовегну масу њихог.ом телу.

Познато је да се из протоплазме свију скоро биљних ћелија под упливом светлости образује хлороФил и то понајвише у оним ћелијама где је могућа размена гасова са атмосФером, као код оних на иовршини. Овај је хлороФИЛ најјаче редукционо средство у ћелијама, јер он раздваја на светлости С0 2 и Н 2 0, а издвајајући кисеоник гради нрво безазотне биљне састојке, као што су : скроб и амилум, о чему нас уверавају и она скробна зрнца. која по кад што, као што .је то код хлороФила напоменуто, испуњавају сву његову унурташњост. Овај је опет скроб у главном извор, из кога постају сви остали потребни угљени хидрати , као ; шећер, целулоза па и сама маст. Поред справљања безазотних биљних .једињења упоредо иде и произвађање азотних материја. Но њихово образовање не зависи непосредно од хлорофилског дисања, јер се налазе у ћелијама без хлороФила. Из ових азотних једињења и оних угљених хидрата свака жива ћелија може да састави беланчевину п сви ти процеси, који не зависе од хлороФила, зависе од саме ћелијчне нротоплазме, Тако средством ње претвара се скроб у гликозу, а ова опет у целулозу. Но чим у ћелији нестане протоплазме, то престају у њој и сви хлороФилски нроцеси и ћелија тад постаје само механичан апарат за Филтровање и дзФузију течности. Вода, која по вазкности стоји на нрвом месту у целој природи и које тако много има, јесте извор из кога биљна ћелијца највише у себе прима, и који јој доноси растворене супстанције, што су јој за живот иотребне, које смо видели да се у ћелији налазе. Чим вода а с њом и друге материје уђу у ћелије диФундовањем, насгају у њима разни хемијски и физички процеси услед којих се образују сем горе поменутих још и многа друга једињења, и од њих ћелије усвајају она, која су им за живот потребна, а оиа друга опет као непотребна Филтровањем испуштају напоље. Од усвојене хране један им део служи за обдржавање а други за њихово растење или увеличавање. Кад им се пак ово усвајање хране увећа преко потребе, онда сеједан део одваја из њих и служи им за плођење. Само Јкиве ћелије, т. ј. ћелије са иротоилазмом, способне су да врше све горесно-