Просветни гласник

22

ИЗБЕШТЛЈ О УЧИТЕЉСКОЈ

све што јој треба. Он ее брине за чистоћу за ред, за поправку и све што е њсговин питомцима бива. Саио књига и рад није искључно његов посао у породици. Школа, занат и рад у пољу и њиви, то су дужности, које су подељене међу браћу према њиховим способностима. Њих дванаесторица из једне породице б;/ве ееразним пословима преко дан, тако: једни уче , други раде какав занат , трећи иду у поље на рад, четврти чисте кућу и т. д. Но кад зазвони звоно на доручак, ручак и вечеру тада се сва деца разделе по породицама и иду за свој сто, где их већ брат чека. Браћа — надзорници — нису оно исто што и учитељи. Учитељи не морају битп из реда браће. И ја сам видео њих гаесторицу предавача који нису браћа. Пре но што бих даље што казао, чини ми се, да је потребно, да сноменем шта еу то „браКа". Др. Вихерн (садагањи управптељ зове ее такође Вихерн, он је син сгарога Вихерна) при еамом оснивању Рауе Хаус радио је сам самцит. Тек доцније добио је помоћника. Но како се број деце нагло множио, то је њему требало све вигае помоћника. Погато није стављао никакве услове за своје помоћнике, то је наскоро имао њих доста. Његов завод брзо се прочуо. То је еа свим ириродно, јер у онодобатоје био нијвећи и први завод за сиротну и напугатену децу у Немачкој. Владаоци немачки почеше еами долазити да виде шта то бива у Хорну код Хамбурга. И сам краљ нрајски Вилхелм IV позвао је Вихерна да од њега чује о Рауе Хаус, па пошто се то краљу допало, замолио је он Вихернз да негато слично и у Берлину оснује. Вихерн на то пристане. V то исто време прогласи он свој рад као „унутрашњу мисију јеванђелске цркве". Девиза његова беше „молити се Богу и радити." Та ее девиза у Рауе Хаус и дан дањи задржала. Треба се молити Богу, али

треба и радити. С тогаје Вихерн прилазио деци својој ирво са словом Божијим библијом — а после им давао у обе руке рада. Идеја ова нантлаје лепа одзива. Њу су црихватили не само владаоци, но и поједине опгатине и угледнији људи. Да би својој идеји осигурао опстанак Вихерн прогласи „ Братство Рауе Хауса". Људе који су му номагали назове „браћом" својом. И дан дањи неће управитељ својпм помагачима рећи „господине" или друкчије но „брате". И кад вам хоће кога да ирикаже, он каже : ,,тоје брат Густав". Свакога он ослови с речи „брате". Тако бива и између њих узајамно. Вихерн се није преварио у рачуну. „Братство" је одржало и раширило Рауе Хаус. Оно је осигурало будућност том заводу. Данас не може свако бити брат. Али данас није ни свет онакав као што је био пре 52 годпне. Сад захтевају да кандидат за „братство" неко време проведе у заводу и види гата гаеве чекакао „брата". Осим тога захтева се од брата да што више и зна. Ово последње није баш строг услов, јер у Рауе Хаусу има- сад нарочита гакола за ону млађу браћу, која нису довољно спремна за свој позив. Од свега најважније је познавање. Светог Писма. Без оеновнога познавања св. Писма у духу протестантском нико се не гааље на еамосталан ноложај ван куће. После „искугаења" дужан је кандидат да потпигае неке услове за ступање у „братство". Ти услови нису калуђерски, јер брат сме да се жени, сме да ради занат, тргује и да иступи из братства кад год хоће. Но докле је члан те велике нородице мора живети по заповестима слова Божијег. Сваки носи свој крст. Преко 300 браИв броји данас Рауе Хаус. Рад браће Рауе Хауса није више ограничен на Хамбург. Њих има данас у целој