Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

ДРУГИ ДЕО ЦРКВЕНА РЕФОРМАЦИЈА

1. ЈЕРЕТИЦИ И РЕФОРМАТОРД ПРЕ ЛУТЕРА 1. Арнолд Бресција Поеле креташких ратова појмови су били јаснији, а размигаљање све жпвље. Од то доба ојачао је дух сумњања, пробања и испитивања, који је најпре устао против спољашњег угледа цркве, против влас.ти духовништва и начина службе црквене, а по том и нротив унутрашњег реда и оидашње науке. Пре свега није се ништа знало о религиозним сектама у западнпм земљама, а од дванаестог и тринаестог века, јавили су се не само поједини мислиоци, него и читаве секте (партије) које су биле противне папској сили, и хтеле су да се Христова наука. нроповеда онако како је у Библији написана. Први, који је највише волео правду и пстину и који је са највећом жестином напао папство, био је Арнолд, родом из Бресције у Л.омбардији. Он је рођен у почетку дванаестога века. Као младић, пуи снаге за све што је велико, он је био у Паризу ученик великог научника Абелара. Еод њега је се напојио великим идејама. У колико бепге све изопачено у цркви њеној и науци, у толико се он одушевљеније борио против ње, те да правој иетини прокрчи пут. Арнолд је тврдио: да духовништву не доликује ни сила ни богатство, јер то обоје нрипада светским кнежевима. Само тада постаће и они и црква бољи, ако сва светска добра уступе држави, а они само да се брину о спасењу душа и да се задовоље добровољним ноклонима. Његове ватрене беседе учинише те га народ заволи, али он изазва нротив себе мржњу духовништва. Оно објави његову науку за јеретиштво, а епископ из Врееције оптужи га код папе у Риму, који га протера из Италије (1189). Он оде у Француску, али ни овде није могао дуго остати. По што је он бранио

свога нређашњег учитеља Абелара од његових ненријатеља, то они омрзоше на њега. Јога кад га Бернхард Клервоа оптужп, онда пана заповеди да га ухвате и затворе у један манастир. Али он се од овога затвора избави бегством и побеже у Цирих, као слободну варош. Епископ из Костница, у чију је епископију спадао Цирих трпео га је, а и сам папски посланик, који је био цријатељ Абеларов , поклањаше му своју пажњу. Арнолд продужи сад у Цириху да нроповеда о нокварености духовенства. На скоро по томе побунише се Римљани против"'папске власти и нокушавали су да на ново поврате прастари устав (уређење) ове вароши. Они су заузели Еапитол, изабрали један сенат и једнога племића поставили на управу. Арнолд похита у Рим и овде је јавно нападао на власт папину. Шта више он покрену Римљане да моле Немачког краља Конрада III да премести столицу свога царства у Рим. До душе Конрад се није обзирао па те молбе, али тројица пала нису могла повратити мир и протерати Арнолда. Он оста у Риму заштићен од великаша аљубљен од народа. Тек папи Адријану IV испало је за руком, да непријатеље папства иротера, и да поврати своју власт у Риму. Кад је један кардинал јавно на улици нанаднут и смртно рањен био, забрани Адријан божју службу свуда у Риму. Звона иису више звонила, служба није служена, исповест није вршена. Народ је због тога био врло јако забринут, — јер_ на Рим није никад дотле била бачена анатема —, и иамора сенаторе да се са паном измире. Тада је Арнолд цорао из Рима бежата. Баш кад је он бегао испаде за руком једном папском посланнку да га ухвати. Али гроФ од Кампаније ослободи га и одведе у један свој замак. Одмах по том дође немачки