Просветни гласник
72
НЕКОДИКО РЕЧИ О УПОРЕДНОЈ ГРАНАТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА
дајемо ђаволу". Али Хус одговори на то, као мученпк Стеван: „Ја вас преноручујем моме господуИсусу Христу".А кад је видео једног сељака, који је донео једно бреме дрва, дага метне на спалиште, на коме ће безбожни јеретик сагорети, он се тада благо насиеја и рече: „0 света глупости." Молећи се богу попе се он на гомилу дрва, док му пламен не угушп глас. Његов пепео бацили су у Рајну. 3. Годину дана иосле његове смрти уморен је и његов верни друг Јероним Прашки са истом муком. Кад је чуо да ће Хуса погубити, он и непозват нохита у Еостннц, да брани свога пријатеља. Узалуд је он тамо тражио заштите код конзила, он је оглашен за Јеретика и морао је бежати. Али кад је био на путу за Чешку ухватише га и доведоше у Еостниц. Докле је Хус још био жив, дотле за њега није било ништа решено. Но кад Чеси дигоше буну због смрти Хусове и са иретњом затражише од сабора да се Јеронпм ослободи, тада се његова кривица на ново узе у претрес. Мислило се да би се Чеси умирили, кад би и Хусова наука била угугаена смрћу његовог пријатеља. Најпре су покушавали са свима средствима да се Јероним одрече своје науке. У почетку попусти он наваљивааима и обећањима сабора. Једанаестог
Септембра (1415) онје Јавно осуђивао Хусову и ВиклеФову науку, коју је и сабор осудио, а 23. Септембра он је своје онозивање још јаче истакао тиме, што је изјавио да он то чини добровољно и без ичијег принуђавања. Али кад је он таквим одрицањем својих убеђења мислио да сачува своју слободу и евој живот, тада је баш био заблудео. Он остаде у тамници. Његовв непријатељи бојали су га се и наваљиваху да се он погуби. У том се и у њему на ново пробуди љубав истини, која надвлада страх од смрти. Еад је 26. Маја ноново морао изићп пред судије да заклетвом потврди да се одриче Хусове науке, пробуди се у њемусилна снага. У једној ватреној беседи објави он, да га је само страх од ватре натерао, да се одрече науке, али да се он сада стиди својих грехова и да науку ВиклеФову и његова пријатеља Хуса признаје као свету и истиниту. После таког признања сакупљени оци нису се дуже устезали да над њим изреку смртну пресуду као над јеретиком. Године 1416 (30 Маја) претрпео је он смрт на спалишту са највећом постојаногаћу, да су се и самп његовп непријатељи морали чудити. Он је изриком захтевао, да се ватра упали пред њим, а не за леђима његовим. „Јер", рече он, „да сам се од тога плагаио, ја не бих овде ни дошао. (Иаставиће се)
НЕКОЛИКО РЕЧИ 0 УПОРЕДНОЈ ГРАМАТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА написао |/[. јзОДУЕН ДЕ ј^УРТЕНЕ
(Наставак)
За основицу делокупној науци о језику служи граматика. Она се за свој рачун дели на неколико делова, према ирироди разматраног језика. Тако се, на пр у примени на језике индо-јевронске, цепана фонетику или науку о зпачајним деловимп речи у њиховој заједничкој вези, и најзад синтаксу илн науку о
слагању речи у реченицама но њиховом значењу у таквим склоповима. Али се овака подела не може нрименнтп на све језике без изузетка. Овде се више него игде треба чувати свега анриористанског. Еао што је остеологија, тј. наука о костима, могућна само са разматрањем опих животиња, које имају кости