Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

стајали, гледали су само на њега. Пред њега метнуше његове књиге, а царски маршал питао га је, да ли их нри.знаје за своје, и хоће ли да их онозове ? На прво питање одговорио је да су књиге његове, а за друго је молио један дан на нромиш.вење, што му је цар и одобрио. Тек кад је изишао из сале данЈ^о је душом. Сад је сазнао то, да није мала ствар стајати пред царем и сабором и своје мишљење бранити. Али помисао на иомоћ божју, у име кога је он и говорио, даде му нову снагу и он се обрадова, кад је сутра дан око подне иозват да дође у сабор у четири сахата. По што је пуна два сахата чекао на пољу, опкољен многобројном светином, отворише се врата и он уђе унутра. У сали су већ гореле буктиње и свеће. „Премилостиви царе, милостиви курашршти, кнежеви и господо!" започе он, „ја сам се покорио ономе, што ми је јуче наређено. У име божјег милосрђа ја молим ваше величанство и вашу милост, да ову праведну и истиниту ствар милостиво саслушате. Може бити да из неразумевања нисам умео дати свакоме титулу која му припада , или сам иначе што год ногрешио против дворског обичаја, но мени се то неће за зло иримити, јер ја нисам у двору био, него сам увек био у манастиру. 0 мени се ништа друго не може сведочити до то, да сам у томе, што сам до сада са чистим срцем ироповедао и иисао, тражио само славу божију а верним хришћанима корист и блаженство." По том је говорио о својим књигама и о правилпма, која се у њнма налазе. Све је говорио немачким језиком. Тада га опомеменуше, да цар не разуме од тога много и да треба да то нонови латинским речима. Он учини и то премда му је било много врућина и од многог света био је јако угрејан. По што је он и сувише дуго говорио упаде му један од одличнијих духовника у реч и захтеваше тачан одговор, хоће ли се

13 011ШТЕ ИСТОРИЈЕ 1 3 7 он одрећи своје науке или неће. Лутер одговори: „Кад царско величанство, курширштска и кнежевска милост захтевају ирост, разумљив п тачан одговор, онда ево: ја сам са доказима из светог Писма, или са јасним п чистим разлозима доказао, истинитост онога што је било. С тога се не могу и нећу одрицати, јер није иоштено радити нешто нротиву савести. Ја овде стојим, ја друкчије не могу, мени Бог номаже, амин." Са овим одлучним речима уклони се Лутер. Али он није узалуд говорио. Тако свесрдно и куражно брањење истине задобило му је много пријатеља чак и међу самим кнежевима. Стари херцег брауншвајски (Ерих) иначе један велики непријатељ реФормације, носла му сребрн ибрик пун пива, да се мало тиме опорави. Лутер је питао доносиоца, који је то кнез био тако милостив, и кад је чуо, да је херцег брауншвајски и да је он најире од тога пива пио, онда се није бојао отрова већ је и сам иио задовољно и рече: ..Као што се мене данас сетио херцег, тако се њега сетио наш Господ Христос у његовом последњем часу." Херцег није заборавио ове речи и сетио их се на последњем часу. Али нарочито се Фридрих мудри радовао отвореном Лутеровом говору и још истог вечера изразио ее овако: Доктор Мартин Лутер веома је лепо говорио пред господарем царем и свима кнежевима и сталежима царства. Ја сам га још више заволео." Још један иут су иокушали, да се У1утер одрече своје науке. Али он одговори : „Ако моја наука није угодна Богу, она ће на скоро нропасти. Но ако је она угодна Богу, онда је ја не могу уништити !" Сад доби дозвољење да путује и он оде из Вормса 26 Аирила. Цар Карло даде му обећану сигурну пратњу, па и ако су му папини посланици говорили, да дату реч јеретику не треба држати. Он одговори иапиним посланицима одлучно: „Ја се не могу стидети као 18