Просветни гласник

144

КАРАКТЕРИЕ С.1ИКЕ

ИЗ ОИШТЕ ИСТОРИЈЕ

„Не љути се, Бог је богат, он ће то накнадитм." Други нут дође му један сиромах ђак, који је свршио науке у Витенбергу и молио је Лутера да му да новаца за пут. Али како Лутер није имао новаца, а узалуд је и код своје жене тражио, то је он био готово у већој забуни, него онај који је новце тражио. На један нут Лутер угледа један леп нехар од сребра, који је пре кратког .времена био добио на поклон од курфиршта. Он нрит] ча тамо узе украс и даде га ђаку. Овај беше тиме потресен и не хте поклон примити. Тада му доктор даде ноклон и рече: „Мени не треба еребрни пехар. Узми га, однеси златару и што ти он да, задржи за себе." У Дутерово.ј кући за време ручка обично су вођени лепи разговори, а у вече је још било и музике и иесме. Ко би вечером прошао поред Лутерове куће, тај је могао јасно и са побожном радошћу чути, да тамо добри људи станују. Лутер је сам пратио певање са Флаутом или гласом. „Музика" — имао је он обичај рећи — „јесте најбоља посластица потресеном човеку, којом срце задовољи, окрепи и освежи. Она ублажује жалост, као што се види на цару Саулу. Младеж треба увек овој вештини привикавати, јер ју она прави сиособним и красним ЉЈ г дима!" Лутер је био више љубазан него разуман отац својој деци. .Један нут донесе му дадиља на руци једно дете, које он благослови и рече: Буди смирено; новаца ти нећу оставити, али ћу ти оставити богатог Бога, који те неће оставити. Буди смирен, Бог ће ти помоћи! Амин!" Његова сувшпе велика нежност према деци спречавала га је ио некад, да их одржи у запту. Кад је његов дванаеетогодишњи сии нешто погрешио, није га три дана пустио иреда се, док му није писао и молио га за

опроштај. Кад је мати, са неким пријатељима, молила за њега, Лутер одговори: „Ја више волим да видим мртва него неваљала сина." Године 1542 разболе се његова мила, четрнаестогодишња кћи Магдалена, једна врло честита и даровита девојчпца. Болест биваше све жешћа, а Лутер не одмицаше од постеље своје драге кћери. „Ја је јако волим" говорио је он — „али драги Боже, ако је твоја воља, да је к теби узмеш, онда је радо теби дајем." По том рече болесници: „Магдо, кћери моја, ти би остала радо код твога оца, а радо би ишла и оном оцу." Кћи одговори: „Да, драги оче, како Бог хоће." Тада рече Лутер : „Драга кћери, душа хоће, али је тело елабо." За тим погледа около и рече: „Ја те веома волим; ако је тело јако, шта ће духу биги?" У очи Магдаленине смрти мати је уснила један сан. Она је видела, да су дошла два лепа украшена друга и хтели су да воде њену кћер у сватове. Кад је Филип Меланктон дошао у манастир да види шта ради девојчица, оиа му је исиричала сан. Он се унлашио и причао је некима овако : „Млади другови су анђели, који ће доћи и одвести девојчицу у царство небеско, у праве сватове." Истога дана умре она. Кад се Магдалена борила с душом, паде отац поред кревета на колена, плакаше горко и мољаше се Богу, да јој узме душу. По том умре она у наручју свога оца, јер мати беше даље од кревета, пошто није могла да гледа смрт свога детета. И кад народ дође да испрати мртваца, онда су многи хтели да утеше родитеље и да им ублаже тугу. Лутер тада рече: „Треба да вам је мило; ја сам послао једнога свеца на небо, јест једнога правог свеца! 0 кад би ми такву смрт имали ! Такву смрт радо бих примио." (Наставиће се)