Просветни гласник

212

ДУХ НАСТАВЕ

И ВАСПИТАЊА

ваопачке и лудо учена, како су осакаћена и убијеиа у најлепшем добу своме." Сад, кад узмемо у обзир да су извештаји већином склопи да ствар више улепшају, но иреставе грђу но што је ; кад се сетимо, да извесгиоди за кратко време од неколико минута, што пада на овај предмет, не могу ни приметити све оно, што би иначе могли да виде да остану дуже; кад узмемо у обзир, да је од осам стотина и иеколико учитеља основних школа пуна половина из Богословије и Гимназије, а подовина од оне друге нодовине из Више женске Шкоде, и основне, па кад се сетимо, да је и она чистија четвртина опет пронзвод ових шкода и ове наставе: онда би пре могди још да погоршамо ревизорску оцену и суд, ио да га убдажујемо. Ади у онима речима је већ казато све. Предавано је сасвим механички сасвим на иамет, и деци је бидо одвећ тешко и неиријатно. Имамо да споменемо још једну тегобу, која стоји у свези с овим предметом. То је „Црквено појање."Деца уче све црквене песме за одговарање на вечерљи, јутрењи, служби, недељом и о свима празницима. Разуме се, да и то иде сасвим механички. Јер ко ће да објасни деци толике песме и изразе, које ни сами учитељи добро не знају? И најобичније „Господи помилуј," „Тебје Господи," „Амин," итд. деца насигурно не разумеју, нити им се може објаснити како ваља, кад не знају оно на шта овако одговарају. А то им се не може објашњавати у свој опширности, онако, како психодошки закони захтевају, те да то буде од користи духу, било као знање бидо као осећање. Деца дакде насигурно и овде нмају данас једну муку, један механизам више, и то у толико тежи и штетнији, у колико је он скопчан и с гутањем прашине и у школи и у цркви. Али је чудно, да ни један нзасланик не веди о овоме ништа. То је по свој прилици за то, што се оно не пева на вспиту, те се и не види, а многи од изасданпка мисде да се оно разуме под Науком Хрншћанском. Иди можда сматрајузамаленкост. Знајући све тегобе с којима имају с ове стране да се боре и ђаци и наставници, и знајући колико то шири и потпомаже механнзам, па и индиФерентнзам н снрам школе и наставе н спрам цркве и религије,

ми имамо и раздога и права, да ово нстакнемо мало јаче. Механизам је већ по себи довољно тежак и мрзак; у томе се и изасланици сви слажу. А где је он јо\н везан и с тодиким напрезањем и штетношћу за здравље, као што је овде случај, ту се може мисдити, колико он може утицати на децу с васпитне стране и развитак њин. Јер деца и ако пису свесна те штеге и те тегобе, она је осеКају, а психодошки је истина, да све што производи ненријатна осећања, то се не може волети, а све што се не воли, то не мозке утицати као васпитно срество које развија срце. У свези с овим не треба да изоставимо ни идење деце у цркву сваке недеље и празеика и иевање у њој. Деца увек морају да нду у цркву. Изузета су само вепчања и сечење кодача. Онодике песме што се у шкоди уче, сад имају у цркви да се певају. И о овоме немамо никаких извештаја. Једини је изасланик за округ ћуприски (за 1881-2), који нешто мало спомиње о овоме и вели само ово : „У интересу би школе било , да учитељи не иду бар на вечерњу у очи сваке недеље и празника, којих има на 70 и тако губећи суботом свакб после нодне издангубе читав месец школског рада." И то је све. А што се и колико се издангуби спремајући се за цркву („одговарање," песме, »тропаре," .часдовац," „апостод," итд.); кодико се у то и снаге уложи ; кодико се око тога прашине прогута; како осећање у деце то изазива; о томе у извештајима не надазимо ништа. За нас је овде довољно, да констатујемо само онако како стојн : да поред онога што се у шкоди предаје из овога нредмета, ђаци иду и у цркву ; да иду увек ; да у њој невају н учитељ и ђаци, и да се, за то, и у шкоди уче све црквене песме, што се кад певају у цркви, и што је за „одговарање" и иевницу потребно. Деца се моде Богу увек и кад дођу у школу и кад пођу из шкоде кући. 2. Српски Језик Пошго је Фидологија бпда можда прва од наука, које су се издвојиде од религије и метаФизике ; пошто је матерњи језик тесно везан с народношћу и иатриотизмом, што је