Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

293

лиеог спаљииања са осталим жртвама вођен на спалиште. Оа свечаном пратњом ишао је жалосни спрокод кроз улиде до губилишта. Напред је ношена црвена застава, сва звона звонила су, за заставом су игали свештеници у црквеној одећи и певали су свете песме. За њима су ишли осуђени грешници, одевени у жуту одећу, на којој су биле насликане црне слике ђавола. Осуђени је носио на глави капу од артије, на којој је била слика човечија, у коју је ударао пламен. Окренута од осуђеника ношена је слика распећа, јер за осуђеника није вигае вредило страдање Христово. Еао год што је осуђениково самртно тело предавато земаљском пламену, исто је тако његова несамртна душа нредавата пламену пакла. У устима имао је један затварач да не би могао ником казати своје болове, и да не би другима могао саопштити тајне неправедног суда. За њии је ишао духовник у свечаној одећи — власт и илемство. Оцеви, који су га осудили, завршивали су страховити снровод. Мислио би човек да види једног мртзаца кога спроводе у гроб. Али то је био жив човек кога су православни хришћани на мукама страшно измучили. Таква ногубљавања остављена су обично на свечане веће празнике, а тада су многа заједно извршиван;'. Тако су се јако могли понизити људи, који су се називали хришћани и који су мислили да верују у Онаситеља, који је говорио: Љубите један другог, љубите и непријатеље ваше! Али Филип је са својим духовницима мислио да чини нраво хришћанско дело. 3. Одмах после доласка на владу остао је Филип три године у Нидерландији, да би своме суду, против јеретика дао што већу важност. Кад је отпутовао одатле, поставио је себи за намесницу своју сестру Маргариту Пармску. То је била жена човечијег духа и веома строге правичности. Њој је придодат држа-

вни савет, који ее састојао из на.јодличнијнх чланова нидерландског нлемства, но већина чланова били су Шпанци. Најопаснији међу овима последњима бпо је Филипов министар, кардинал Гранвела, епископ из Араса, који се за интересе евоје вере најупорније борио, и којп је нидерландске велпкане сматрао као бунтовнпке. Гранвела је пооштравао инквизицију, а тиме је пооштравао и мржњу народа против гапанске регименте. Незадовољство је бивало све отворзније и три најотменнја члана благородства: принц Виљем Орански, гро® Егмонт и Хорне из мржње према гордом кардиналу не уђоше у државни еавет. „Они неће тамо више саме сенке представљати" — писали су они намесници. Ова беше и сама срдита на властољубиве министре. Виљем Орански био је један од оних> који су у највећем степену уживали милост цара Еарла V. Већ као дечко од тринаест година дошао је био у царски дворац и како је био врло даровит ностао је био љубимац цара Карла. Овај му је поверавао најважније послозе, питао га је у свима важнијим приликама за савет и ослањао се у свему на њега. Са смрћу Карловом опао ј е углед Оранијеваца. Оуревњиви и завидљиви Шпанци умели су да посеју неповереље против благородних кнежева код краља Филина, који је на све подозревао. При том је као добар Немац осећао и своју снагу и своје достојанство. Отуда је и дошло то, да је Виљем задржао само намесништво над Селандом, Утрехтом и Холандом, на што је имао нраво наслеђа, али врховно намесништво нрешло је на херцегиљу Маргариту Пармску. Кад је Филии оставио Нидерландију, Виљем је имао 26 година, а био је мудар и разуман као да је имао педесет. На његовом мршавом, мрком лицу није се примећавала никад никаква нромена. Он је био увек ћутљив, али кад је игго год намислио изврпгавао је непоколебљиво. При том је био