Просветни гласник

319

„Мађарица," „Два брата" и друге, које изађоше у иоједииим ењијк. и другим листопима нашим, и које ће изићи с другим, још никако иештампаиим, иза песнпка заосталим списима у ново издање, коме се праведно надамо- У реду почасти, које се данас чине бдаженом спомену Суботићеву, највидније бп место за- ј узедо ново, депо удешено и естетичко-дитерарном критиком пропраћено издање свега покојниковог рада бар на песништву беседништву и депој нам књижевности. И ако ће ј можда поетика и реторпка наћи у његовим песмама и драмама. и у његовим нриповеткама ћ роману погрешака и недостачака, те га по каиацитету ставити на друго место посде ведпкана песнпчких, Његуша п Бранка, — опет ће наша дитер. историја говорити о Суботићу не само као вредном и пдодовитом, него и као врло подобном и заслужном књижевнику нашем, чији положаЈ између кдасицизма и романтизма, између старога мешовитог и новога, народног и реадног правца никако није неуместан и сдаб, него баш природан и јак, преко потребан кодут у ланцу развитка наше још врло сиромашне књижевности. И заиста ће права вредност његовога рада још за дуго бити врдо ведика. У драмама и трагедијама својим он стоји не само над Ј. Ст. Поповићем, него и над другпм, још и сад живим старијим радницима драмским; а обидатошћу и ведиким утицајем својих драмских дела надмашује и многе мдађе, можда и подобније наше драматичаре. У песмама својим (и лирским и епским) предази дакошћу и мидином дикције све наше старије песнике сем Змаја Јовановића, који нам је, сви признајемо, у сваком погдеду данас нрви и најбољи. А прииоветкама својим, и ако ће Суботић остати испод Стјеп. Љубпше, па често и испод Ђ. Јакшића, опет се он у многом чему ирибдижује признатом прииоведачу, Јаши Игњатовићу. Као и у драмским, тако и у овим бедетристичким нроизводима својим износи нам верно и срнску ирошлост ц садашњи живот народни. У свима пак и песничким и непесничким дедима Суботићевим огдеда се његова добра душа: свуда видите искрену и топду љубав према свему, што је српско п право човечанско.

Суботић је био од нририде одарен добрим здрављем и доста дугпм животом; он је био један од ретких срећнпх, који доживљују 50. годину књижевнога рада: месеца Јуиа 1884 године „ Матица Српска" приредида је свечану просдаву Суботићеве књижевне педесетогодпшњице, чиме је јавно одата част и засдужено признање великим засдугама Суботићевим. А баш оних дана земунска општина издаде позив на цедо сриство, за купљење добровољиих придога, којима би се подигао присгојан споменик засдужном Србину. Пре годину данадошао је био покојнпк своме спну, варошком декару, др. Војиславу у Земун, па се ту и с иородицом настанпо, а српска га земунска црквена општина одмах изабрада за свога председника. Књижевничку славу и заслуге Суботићеве сведоче и впдљиви знаци и одликовања, који су неумрлом књижевнику и родољубивом неснику за живота указпвани. Тако је он био почасни чдан „Матице Срнске« у Новоме Саду, „Српског Ученог Друштва" у Београду и „Југословенске академије знаности и умјетности" у Загребу, а руски цар Адександер II оддиковао га је орденом св. Ане другога ступња. Овде треба поменути и то, да је Суботић г. 1848., на нозив нравничког Факултета пештанског, неко време заступао нроФесора римскога права. Кад се погдеда на доста дуги, а бурни живот покојников; кад се погдеда на множипу часнпх и узоритих радова његових у свпма правцима, људскога делања, — мора му се признати јупачка издржљивост и неуморност у раду и борби, патриотска оданост и истинска љубав и на речи и у деду према народу, који ее с правом дичи његовим именом. Радећи иеуморпо, Суботић не стече матерцјадпих блага земаљских, али стече друго, скупоцепо и човеку најдраже имање: поштено име народног радника. Његово иоштење и права честитост у јавпоме раду, његов чист и неокаљан карактер целога му живота — и јесу узрок оном угдеду н вредности његовој, којц га стављају у ред нрвих бораца и вођа народа српског. Слава нека је светдом спомену Суботићеву.