Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

морске воде, грејући је са мангансупероксидом и сумнорном киседином". Овојенетачно и нејасно. Јод се добија из једне нриморске биљке, која се у Енглеској зове келн а у Норманднји варек. Ту биљку сагоре, пеиео водом прелију и водени раствор тог пепела оставе да кристалише, те се страна растворна једињева одвоје. Остатак течности, којп садржи метадне јодвде, дестилише се са сумпорном киселином и мангансуиероксидом, на ће ослобођени јод сублимисати у мрке сјајне листиће. Не знамо, шта је хтео писац, кад вели : „јод, што се налази но трговини није чист, но се прањем са водом иречигићава". Можда је хтео да каже, да добијамо велике кристале јода, кад растворимо јод у алкохолу или јодоводоничној киселини, на оставимо да лагано испарава. Исто тако нисад иогрешно наводи, кад вели: „чист јод добија се сублимацијом раствора калијум јодида". Спгурно је место тога хтео рећи, да се јод раствара у воденом раствору ка1нјумјодида. Говорећи о грађењу јодоводонпчне киселине, вели, да се узме 1 део разблаженог ФОСФора, 15 делова воде и додаје се мало ио мало јода. До данас није иознато никакво разблажено стање ФОСФора. Шта је хтео писац са тим, не знамо. Место да каже, да се Флуор врло тешко може добити у чистом стању, због његовог велпког сродства ирема другим елементпма, он то велн за Флуорит, који се, као минерал находи у прцроди. За Флуор пак вели, да се добија кад се дејствује сувим јодом на чист сребра ФЛубрид. Међутим сребра Флуорид ни на црвеном усијању не распада се иод утицајем јода а на вишој темнератури почиње ц судове нагризати. Даље писац наводи, да се Флуориди калцијума и сребра растварају у води. Међутим калцијума Флуорид не раствара се у води. Сасвим нејасно и погрешно објашњава писац дисање животиња, кад наводи; „најважнији пример лаганог сагоревања јесте дисање т. ј. лагани процес оксидације наше крви. Човек и људи узпмају органска тела као храну, Ова се сварена храна одваја и кроз крвие судове као крв у срце одлази, а одатле у илућа, где се налази удисан ваз-

ИРОСВЕТНОГ САВЕТЛ 8 7

духов кисеоник који се овде са тамно-црвеном крви јединн и ову у јасно-црвену претвара. Један део кисеоника оксидише се за време циркудације крвп и ткања нашег тела". Не знамо шта хоће писац, кад наводи : „неки елементи једине се са кисеоником на обпчној температури, кад се жаре у присуству тела која оксидишу (шалптре, калијумхлората и т. д.) н. нр. сумпор, сребро, платина". Сигурпо је хтео да каже, да се нека тела једине са кисеоником на обичној тем- * иератури а друга тек кад се жаре са телима која оксидишу. Говорећи о хидратима, пнсац наводи: „једињења елемената са хидроксидном груном зову се хидрати". Ово је ненотпуно, јер не само да едементн, но и групе едемената могу привлачитп једну пли више хидроксилних група (нрема ваденцији елемента пли групе елемената), па градити хидрате. И сама деФиниција киседина и база нејасна је. Гонорећи како киселиие кад дођу у додир са металима иди базисним оксидима или хидратима, једине се са њима, отиуштајући воду солп граде, иаводп опакав ногрешан нример : НЖЈ,, + КОН + 2 п 80 4 + Н 2 0. Наводећи, да је карактеристика киседина усдовљена по едементу, оксиду иди хидрату, што се налази у киседиии, дели киселине на халогенске и оксигенске, па додаје, да су халогенске киселине, где су елементи груие халогена сједињени са водоником; кпсеоничке су киселине, где су окспди илп хидрати едектронегативних елемената сједињени са водом или хидроксилном групом. Ово је иејасно и у исто доба неосноваиа је деоба киселина и пада према самој пишчевој одредби киселина, где он веди, да су киселине једињења киселих оксида и хидрата са водом. Боље би било да је иисац одмах, пошто је навео шта су хидрати, поделио исте на киселе и базисне, ирема елементу чиј је хидрат, иа затим да је објасиио како и хдор — бром — јод и ФЛуор -водоник имају кисео укус и како могу своје водонике да измене са метадима, иа да граде соли, и да се те киселине, за разлику од правих киселина, зову халогенске киседине. Исто тако не зна се шта хоће иисац овим: „базе су једињења електронегативних елеме-