Просветни гласник

3 52

ИСТОРИЈЛ СВЕТА

УШ-ом веку бршкљивим заузимањем знаменитих нроповедника Колумбана, Галуса, Килијана, Руиерта, Емерана, Бонифација и др. (од којих многи беху жртве своје ревности), наука Христова могаше самостаднпје да наиредује по Ђерманији. Друга ђерманска племена с променом отацбине лако мењаху и веру. Готи већ у 1У-ом веку имађаху владику Теофила, члана никејског сабора (325), и Улфилу који преведе библију на готски језик и беше веран приврженик Аријеве науке. По примеру Гота и као Аријевци рано постадоше хригаћани : Херули, Свеви, Вандали, Бургунди, Љнгобарди, и своје јереси одрекоше се тек доцније. Утицајем галскпх владика, неиријатно расположених према осталим ђерманскнх племенима Аријеве јереси, Франци иримише чисто хришћанство (497), те тако ностадоше носиоци државне мисли у новој постојбини. Поплава Англо-Саксонаца за време беше опаспа приврженпцима хришћанства у Инглеској. Али кад краља Етелберта крсти св. Августин (597), кога напа Гргур 1-ви посла у Велику Брцтанију са четрдесет свештеника, Христова вера цоиово се поче шнрити. Одатле се доцније кретаху нроповедници у друге земље. У Ирској св. Патриције утврди хришћанство у У-ом веку, и та зе.мља постаде место заштите хришћанским бегунцима из Инглеске, за време њихног гоњења. II Шпанија не беше изостала иза других земаља. Хришћанска проповед времена апостолског уродила је тако напредним нлодом, да је хришћана било у Ш-ем веку у големом броју. Чисту веру номутила је доцније јерес ђерманскпх дошљака. б) ХришЛанство међу Слоченима. — Хрнстова вера шираше се и на балкаиском полуострву од првог времепа. Ово земљнште беше подељено у црквеном погледу на римског папу и цариградског патријарха. Државипа римског папе захватала је северо западну страну нолуосгрва, од Дрима и Јадраиског мора до водомеђе Тимока и Мораве. На том простору беху два тежишта: у Илирском приморју Солинска митроиолија (донекле V Солину а после у Сплету) и сремско панонска у Митровици.

Цариградска дрква владала је над већом, јужном и источном половпном. Скоиљански митрополит, кога још .Густипијан утврди, управљао је над Дарданијом у којој беху владичапске столице у Нишу, Морави, Љипљану. Митрополит средачки (софијски ) Дакијом једном и другом, иреславски Доњом Мезијом (Вугарском). У Загорју беше други црквени старегаина, као и у осгалим нокрајинама на југу. За време сеобе ирестала је власт панонског, скопљанског и другихмитронолита. Само солински владика могаше тешком муком да одбрани свој црквени опстанак. II на овом крају понављаху се појаве, као и у западној Јевропи. Дошљаци се упознаваху ц срођаваху са староседеоцима. Њихна вера пружаше им право грађанства и осигураваше високи иоложај на двору и у внзантијској црквв. Међу балканским Словенима беше голем број хригаћана пре но гато Хрнстова вера иостаде државна у Бугарској. Срби и Хрвати под утицајем хришћанских суседа, домородапа, стунпше одмах по досељењу (638 — 685) /Чмиже односе са римским папом и обновљеном солинском митрополијом у Сплету. То беше морална веза новога словенског народа са хришћанском Јевропом у цељи државног напретка. У исто време (у УП-ом и првој половини УШ-ог века) проповедаху Словинцима јевапђелску науку св. Аманд, Емеран, Ватал, Рунерт ц други ближњн и далеки ђерманскг свештеници. По паду хунске државе ђермански проповедници учаху Христовој вери Чехе, Моравце и Словаке, по њихов рад ускоро уништи аварска ноилава. Живље делање осети се кад Карло Велики победи Аваре, а нарочито кад солунска браћа на словенском језику отпочеше тумачпти веру. У Пољској владика Јордан , Немац, и св. Војтјех (Адалберт) Чех, у другој ноловини Х-ог века озбиљно прионуше око ширења хришћанства. Њихов рад номогоше Краљ МИислав п краљица Дубравка. Јужне крајеве руских земаља обилажаху хришћански проиоведници по одавпа. Народно нредање о св. Андрији има потврде у ревносном раду прогоњеног римског папе и мученика Клименте (-ј- 100), чије косги са