Просветни гласник

480

наца и Бугара. И кад ми сами више будемо водили рачун о целокуппом Југословенству, тада ћемо с већим правом моћи ирекорити и на боље уиутити нашу ирисну браћу Хрвате, те им не допустити да се чак и у овако, племенитој идеји слоге и јединства југословенскога намењене, радове књижевне увуче превелико себељубље и — мало шовннизма, хрватскога ! Јест, морамо на жалост овде на растанску с „Хрв. Прегледом* казати и ово мало речи праведнога гњева. Збиља, како друкчије да обележимо толику непажњу и необазривост, кад се у једној истој књизи поред чланка, који онако лепо п објективно говори о творцу нашега књижевпог језика и новога нравописа, о велнкоме Вуку, — у исто време у другом члапку у њему тврди да „нијебпо пријатељ Хрватима" (§ега<1е кеш Ргеиш! Лег Кгоа1;еп, — стр. 15.) ? И како ће се моћи и срнски књижевници нобудити на помоћ и сурадништво „Хрватском Прегдеду", кад се у првом и најбољем, вешто и одушевљено наиисаном чланку („Васкрс хрватске књнжевности)" ове његове прве свеске сме и сумња бацити : да „м у Босни (па у загради : пасћ ЈаМс) сриско име беше нсиознато ?' Ту се још и ова неистина тврди : да програм Гајев (ју-

гословенску заједницу) Срби не нримише, једно, „због верске разлике од Хрвата, а друго, због тенденција Вука Еарацића и његових једномисленика, који хтедоше све да посрбе" (стр. 10.)? — И док се с хвалом мора поменутп да се међу сурадницима „Хрв. Прегледа" већ нашао један Србин, проФ. Карпћ (чији је чланак одломак већега једног дела о Србијп на српском језнку), — дотле се ипак не треба чудити, ако и овако умесно, нотребом нзазвано и иаметно спремано и вођено предузеће не нађе код Срба оне симпатије и код сриских књижевника оне помоћи и онога нодржавања, које заслужује сама ствар и мисао, на чијем би остварењу требало да раде удруженим сидама сви образовани синови и српског и хрватског народа. Надајмо се да нико више неће хтети дирати у осетљиве стране и тугаљива места нашега двојнога организма народног, па се истински потрудимо, да озбиљним радом и искреним срцем залечпмо старе ране и принремимо земљиште за нову, срећнију будућност. II кад се тако буде радило, опда ће и »КгоаЉсће (али да значи исто, што и ЗегМзсће) Кетие" заиста моћи бити прави нредставник и тумач здруженог и помиреног Српства и Хрвата.

БЕЛЕШКЕ 0 ПРОСБЕТИ И ШКОЛАМА

Деда Вука Стеф. Карадића — штампају се већ у краљевоко српској државној штампарији у Београду као државно нздање. Прва књига, у којој ће биги српске народпе песме јуначких најстаријих времена, биће готова најда .БС до краја месеца јулвја; изнеће око 3 6 штампаних табака. Ценаје.овој књизи два динара ила, једна форинта. Ово најпотпуније, иајугледније п иајјефтиннје издање Вукових дела треба да дочека и прихвати сав српски народ опако. као што је то засдужио творац књижевнога језика српског , отац новије српске књижевности. Држава српска, која је откупила од законите насдеднице Вукове за свагда право на издавање

Вукович дела, не гражи од овога издања никакве користи — за то је цена појединим књигама тако незнатна —, али ће сгрого водити бригу да заштити публику од оних књижевних шпекуланага, који у облику којекаких колекција. у рђавом издању по скупе новце продају дела Вукоза. Да би ово издање шго више у народ продрло огвара се пренумерација на њега. Српска омладина учитељи, свешгеницп, чиновници и свн родо.вуби орпеки нека скупљањем пораде, да се Вукоиа дела по народу распроегру. На десет књига добијају скупљачи једну на дар. Новци се шаљу паиред управи краљевско-српске државне штампарије у Ееограду.

ПРОСВЕТНИ Д0БР0ТВ0РИ

Г. Сибин Ђорик, свешгеник бунарски, по- I Г. Жилан Жиливојевић, војени капетан, клонио је књижницн основне школе беличке 10 поклопио је школи малчанској 6 комада књига 0 Покомада књига и платио «Српче" за целу годину. ј знавање природе" од А. Шијаковића.

Издаше и штампа краљевско-српске дршарм штампарије

Одговорни уреднкн Жквојин П. Симић