Просветни гласник

НАРОДНА

частим, да би за непријатеља опасније биле. Тако су се од тврда дрвета, од јслењег рога или од рибљих костију почеле правити удице или остве за риболов, игле за шав и миого других оруђа. „Век глађееога камепа иоказује нам прве заметке радиности. На по гдекојем шумском пропланку људи су по мало почели сејати ишеницу, раж, грашак и просо. .Још нису од тога месили хлеб, веЧ су иравили неку врсту колача. Уз то тадашњи човек нродужује ловпти ура, дивље овнове, јарце, вепрове; али је већ неке рођаке овпх жпвотиња. припитомио, као што су : во, овца. коза, свиња. Тадашви човек већ има коња, најдрагоцеппјега свога иомоћника за рат, лов и земљорадњу. Против курјака и лисице нашао је себи савезника V једној жпвотињи исте иородице, а то је у псу, ко.ји је још у иола дивљачан, али који се мало по мало припитомљава, привикавајући се да живи у суседству са човеком, да иде за њим и да чува стада његова. У то време човек већ себи гради колибе, прави судове који нису сувише груби ; он већ тка вунена и ланена ткања, употребљује на ткиво чак и лико некога дрвећа, и прави себи удесне хаљине. „3. Села на колу. У нрвобитно доба било је народа, који су живели у селима на кољу, којима су куће биле на кољу по језерима. У Швајцарској и у Савојској почели су да пзналазе останке од колаца, на којима су се находила та села, а крај њих хрбањке од судова, комаде, од оружја, оруђа рибарска. Бежећи од дивљих зверова или од ненријатеља људи су тражили склоништа по језерима, којих је у оно време било много више него дапас- Мало по даље од обале опи су побијали коље у воду ; па томе кољу грађен је под од дебелих храстових дасака, а на томе су се после иодизале колибе. Дрвен прелазак везивао је с обалом, а био би уклоњен, чим би се иримакла ноћ или каква онасиост. За храну није требало много бриге; она је била осигурана. Подигла би се једна даска и у воду спуштеном корпом нахватало би се колико треба рибе. „4. Мегалитички саоменици. На земљишту Француске иодижу се већ одавна споменици који су до скора носили име друидских сио_ меника. Даиас је већ изван сваке сумње, да

у француско.т 50 3

ти споменицп немају ништа с друидима, и за то се данас почињу звати просто мегалитичким, т. ј. од крупнога камена споменицнма. „Ти се споменпци не налазе само у Француској, њих има готово свуд по свету, и онуда где нико није чуо ни да се говори о друидима, као у Африци, у Индији и у Америци. Мегалитички споменици у Француској посао су првобитних племепа, ко.ја су глађење камена већ познавала, и извесно је да су старији од галскога насељења. „Како се ови споменици чешће находе у Бретањи него у дригим деловима Француске, често им се дају имена бретонска. Тако се у тим спомепицима разликују : 1 иелвани илп менхири (стубови од камена), каменови дугуљасти, усаћени усправо, високи каткад на шеснаест метара ; 2 кром-леши, састављени од пелвана, засађених у округ; 3 врете или редови, састављени од пелвана посађених у упоредним редовима. Најславнија врста била је она у лединама на Карнаку у Морбихану, која се пружала на три километра, и којаје, још ире неколико година, пре него што су сељаци иочели да те споменике лупају за своје потребе, бројала н?. 4000 комада. 4 љуљашке, велике табле од камеиа, тако намештене врх какве стене на извесну тачку, да их никаква сила људска с онога места кренути не може, а да их најслабије дете може руком заљуљати; 5 долмани (бретонски: столови од камена), у којима је један камен постављен хоризонтално врх једнога или врх више усправљених каменова; б иокривени ходници, у којима је дугачак ред напред описаних долмана, који тако чине као дугачак ходник, који се често свршава неким видом дворане. »Дуго времена се ништа није знало у каквој су намери грађени тајанствени ови споменици 1 ) од огромнога камења. Изгледа да ') Имају нриче о овим споменицима. Бретонскиоељаци казују за поређане стене на Карнаку, како су незнабожачки во.јници били нослааи у иотеру за светнм Корнелијем, и како их је он окаменио. У Пиноа у Горњем Лоару казују за један нелваи, како је он нреслица, и како виле долазе те на њој у но иоћи преду. Љуљашка од камена у околинама Блоа обрће се сама око себе на Бадње вече. Осталима је народ дао чудновага имена; иеке зове: камен шго се обрће, ђавоља столица, вилинска стена, џиновски двор. Уз то народ верује, да се ту врзма.ју внле и кенеци, и да долазе, те ту играју на месечиви.