Просветни гласник

588

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ СЛЕПИХ

о којима ми ие знамо ни каке су ио боји, ни од чега су, ми ћемо час мислити да су црее час беле мли друге каке боје. Или ако ии једну од љих не додирнемо, онда ћемо исто онако, као слеиац, имати у памети представу о малим опажањима на врху прстпју, која ироизводе мала округла тела. Ако је ово осећање у нама врло слабо, те ми с тога готово никаку идеју из њега не можемо да направимо којаби нам дала могућностда можемо појмити на који начин слеп своје примете пипањем Фиксира, доводп у свезу и комбинира, онда то ништа друго није, него последице оне навике, коју наше очи имају а то је, што смо ми навикпути, да замишљамо само обојене предмете. Премда је примета нипања недељива, опет она траје неко време за које слеп добија прилику, да је у мисао претвори или да је раздвоји, те на тај начин да опипане делове увелича нли умањи. Он на овај начив саставља тачке, иовршине, и тврда тела; па још он ће моћи да представи себи неко велико тело, као што је земљина кугла, кад замисли и јагоднце на прстима, којима пипа, у оној величини, колики је глобус, изамисли да њима може да опипа дужину, ширину и висииу"' „Ја не познајем ништа, што би тако доказивало, да има једно унутрашње чуло, као што је ова свага, која је код нас слаба, а код слепорођених тако јака, да тела опипа или да себи представи онај утисак, што се пипањем добија и онда кад не иипа само тело. Ми не можемо никако слеиоме објаснити, како нам наша уобразиља слика и оне цредмете, који нису пред иама тако живо, као да их ми посматрамо: али ми можемо у нама сигурно развити способност, да можемо нипањем опажати неко тело, и ако оно није пред нама исто онако, као што је то већ код слепих развијено". „Слепорођени би мислио да је душа у оним јагодицама на прстима, којима он понајбоље и највише пппа, јер кроз њих он добија најважније примете и све својезнање. И ја се не бих ни мало чудио, кад би његове јагодице на прсгима после дубоког мишљења ностале исто онако уморне, као што наша глава постане после јаког духовног напрезања 1< . „Кад уобразиља код слепих није ништа

впше, него способност да у себп пзазове и замислп примете од опипљивих тачака и да их комбинира п кад је уобразиљакод окатих једна способност, да могу изазвати у своме памћењу водљиве или обојене тачке и да пх могу комбиновати, онда из тога следује: да слеи аримеКује аредмете на много аистрактнији начин него ми, и да је он у иитапима чисто сиекулативним много мање изложен иогрешкама него ми; јер анстракција се састоји у томе само, да се опипљиве особине предмета (тела) замисле за себе, одвојене од самих тела". »Има једна врста аистрахирања, за коју је врло мало људи способно. То су оне апстракције, у којима се све своди на бројно јединство. Иризнаће се, да су резултати геометрије врло тачнн, а њене Формуле врло опште." „Чисто и просто јединство, то је за нас сувише општи симбол. Наша нас чула упућују на знаке, који стоје у већој сагласности са ширином нашег духа, и са образовањем наших органа, Па ми смо ове знаке тако и удесили, да могу бити општи међу нама, и да могу слуашти, тако рећи, као стовариште наших идеја у непрестаном узајамном саобраћају. Ми смо створили знакове за очи, и то су слова (азбука); за уво, и то су артикумовани тонови. Међу тим. ми немамо никаких знакова за пипање, и ако и за ово чул^ има једна особита врста говора и одговора. Због непотпуности и недостатка овога говора нама је са свим прекинут саобраћај (?!) са онима, којп су рођени слени, глуви или неми Они расту и развпјају се телесно, али разум им остаје са свим слаб. Можда би они и добили идеје, кад би се још из малепа подстакли, да схваћају неким сталним, одређеним непрекидним и једнаким начином, једном речи, кад би им се иста она слова, која ми пишемо на артији, на руци означавала, и кад би се ови знаци одржали непромењени." „Знање има троја врата, кроз која може ући у нашу душу, и сад кад ми немамо знакова, онда на тај начин барикадирамо све те улазе. И кад ми не бпсмо имали никаких других знакова ни за она друга два органа, онда бисмо ускоро спали на ступањ животиње. Али баш и кад би била наша душа затворена, па бисмо само пипањем могли да