Просветни гласник

ШКОЛЕ ЗА

примећавамо и упознавамо предмете, опет би нам остао глас да преко упшју можемо што годискааати. Човеку мора да недостаје једно чуло, па тек онда може оцепити, кодики значај имају стални спмболи за заостала чула; и људи, који би каком несрећом ослепили, или постали глуво-неми, или који би сва три ова чула неким сдучајем изгубили, радовали би се, што бар још има један јасан и тачан језик за пипање...." ') За тим Дидеро наводи као пример таквогајезика оно представљање броЈних односа који се могу чинити на оној „чудноватој" рачунаљци, којује изумео Саундерсон и о којој смо ми раније говорили. Дпдеро још кад је наумио био да пише о слепима, проучио је Саучдерсонов живот, и у другом свом нисму он говори о овом знаменитом слепом проФесору. Пред своју смрт, Дидеро је прегледајућа своје списе, придао и неких нових дата о слепима, које је после оних писама скупио,

т ) Ово је главна садржина првога дела Дидерових писама. о слепилу и духовном развитку слепих. У даљем свом говору, Дидеро говори о човечности религиозности и још неким другим осећањима слепих, где доказује, да слепи не моту имати онолико ни човечности ии религиозних осећања као окатн. Јер, вели, како слепац може имати каког сашал>ења према невол>ама других људи, или се грозити убијања и других нечовечних поступака, кад он никад није видео како крв гече, кад никад није могао да посматра онај велики притисак невоља, које се на лицу човековом сликају. Даље Дидеро тврди, да они пемају ни стида, а ие могу бити ни религиозни, јер највеће, најлепше и нај • чудесније творевине у природи, које нас задовољавају, за њега су непроходним мраком покривене. Што се тиче стида, ту већ не може бити ни говора, да би у многом погледу он био друкчији код слепих, и да би они о томе имали друкчије погледе пего окати, кад. би засебно живели од окатих, те им ови не би наметали своје погледе о стиду. И са свим је вероватно оно што Дидеро тврди, да слепи доиста не би зналн шго ће им гаће и панталоне, кад их то не би заштићавало од непогоде. Али са свим друкчије стоји са човечношћу и саучешћем према невољама других људи. Ако простор овога чланка дозволи, ми ћемо о појединим особинама слепих говорити доцније, и показати њихове погледе о разним друштвеним односима и обичајима, а овде за сад иапомињемо само оно, што у осталом свакп може лако приметити, да је Дидеро, говорећн о озим осећањима код слепих, помешао само унутрашње осећање са његовим знацима у којима се оно споља појављује на лицу ши иначе на телу у појединим покретима.

Е>Е СЛЕПИХ 589

и онде је он оншпрнпје онисао и живот и Р а Д једне слепе женске, с1е баПдпас, с којом је и у личном додиру стајао.*) И ако Дидеро није нигде у својим сиисима захтевао, да се отварају школе за образовање слепих, опет су ова његова посматрања, која је он издао на јавност око ноловине прошлог века, много потномогла, да сама ндеја о образовању слених никне, и да се на 35 година носле његових посматрања, и остварн ; и то башоне исте године, кадје Дидеро умр'о. II Ирва школа за слепе у Наризу и ширење те установе по другим земљаша Пој-имајући научну вредност, коју имају посматрања над слепима и њиовим духовним животом, Дидеро је препоручивао својим сувременицима, да и они така носматрања чине. На једномместу у својим писмима о слепима он овако вели: „Ми се старамо да слеиорођенима дамо вид, (овде он мисли лечење слепила као што је Чеселден на оном примеру у Лондону показао) али кад би се боље промислило, онда бн се видело да би један философ у разговору са елеиима имао много да научи. На таЈ би се начин дознало, како се духовни нроцеси врше у духу слеиога, и како он иоједине предмете појима, иа бп се то моглр' сравнити са оним, како то све у нама бива, и овим сравњавањем можда би се могла решити она тегакоћа, због које је теорија о виђењу и о чулима онако замршена и неизвесна". Ово је Дидеро нзрекао још 1749 године, кад су његова писма изашла, па и Она је још у другој години сзога живота од богиња ослепила, али је и поред тога саморадњом и с помоћу окагих била добро образована и била је врло вешта у музици и многим ручним радовима, Помоћу испупчених слова научила је да чита и да пшпе. Кад су њој писали, оида су избадали слова иглом, те да може прстима читати. Па и музичке ноге она је избадањем иглом правила опиихивим, те је носле по томе учила да свира и да пева. Као што је обично код слепих слух више развијен него код окатих, тако је и ова девојка у гласу примећавала много више разлика него гато окати могу да разликују. Она је по гласу оцењивала нарав појединих личности. Кад јој један пут казаше за једног познаника, који је имао умиљаг глас како он са својима рђаво поступа, она зачуђено одговори: „ах! ко би се то надао од човека, с овдко .умиљагим гласом!"