Просветни гласник

672

нрава да очекујемо, да ћемо у њима наћи млого боље успехе, него у овима досадањима. ,Познавање домовине и света", или места и околине, како ми рекосмо, као најближи предмет, као предмет, који не треба никаких маиа, глобова, и др. вештачких „учила", као предмет, који све своје предмете има тако близу и у самој нрироди, као цредмет пола нознат деди, као предмет, који није имао ни ручне књиге за децу те да их смеће, ајесте имао за учнтеља те да му помогне, предавано је онако ието сметено и механички, као и они остали, које смо до сад нрешли. Надали смо се. да ће и деца и наставници дочекати овај предмет врло радо, и вршити га са свом вољом и радошКу, ношто је он везан са шетњама, с изласком у поље и нутовањем, те је тако и за здравље и за душу особито угодан. На против, но свему изгледа, да је он и деци и насгавницима задавао највише ненрилике. Од свих изаслапика чусмо, да је у овоме нредмету веће шенртљање и збрка била, но и у једном другом. Све је друго увучено у школу свуда, само не оно, што улази у овај нредмет, и онако како би требало, те да развија и шири дечијн поглед, да им да јасне осаовне иреставе и појмове геограФСке и исгориске, те тако да их нотиуно спремн и за једио и за друго, и за Историју и за ГеограФију. Овој појави приписасмо велику важност. и сматрасмо за потребно, да јој нотражимо узрок. И кад видимо. да свака апстрактна настава , сваки механвзам , иде лакше, а свака реална насгава наседа, онда шта могосмо друго извести, но да су и самн паставницн у великој већини својој нроизвод старе механпчпе школе , и да друкчије не могу ни да нојме наставу и задатак њен. Видесмо, да је ова навика тако јака, да се она јако противи свему што тражи разумевања. Код Нриродних наука, које су данас основица и свима другим наукама и творац свега у животу и кудтури људској , видесмо, да скоро ничега и нема, што би одговарало овоме имену. Нађоемо само нешто из Јестаственице, на и то је тек 1871. године уведено, уведено распоредом министарским а не законом. Кад смо ушли да разгледамо како је предавано и ово мало, ми смо као и код „Иознавања света н домовине" пашли пајвеће разноврсности и неумешности, и све се сводило опег

на стари механизам. И ту дакле механизам. Место природе, природних предмета и појава, деци су диктиране речи и класе, и то учено на памет. Прешли смо за тим па предмете, који су више ради тела, него ради духа. То су Хигијена, Иознавање човековога тела и Гимнастика с Иевањем. Понадали смо се, да ће бар то ићи боље, пошто је и по себи млого лакше и интересније. На нротнв, ми нађосмо, да су се и они учили ; да онн нису вежбали и развијали тело, већ се и они претворили у засебите наставне предмете, те још више оптерећивали дух. А тело је увек било остављено самоме себи, и па њега се није обраћала пажња. Код ове групе пало нам је у очи, да су и сами изасланици обратили сразмерно мало пажње овпм нредмегима, и то је врло карактеристична појава, коју морамо да запамтимо. С тнм смо свршили један део нрегледа, а то је наставни, и сад смо прешли па васпитни део. У васпитноме делу појавила нам се одмах потреба, да одредимо разлику измеђ наставе ц васпитања, а за то нам је било нотребно да дамо тачну деФичицију : шта је то васиитање. Пошто смо ноказали однос измеђ душе и тела, и духовннх и телесних радња, и ношто смо увидели у чему је сама, суштина васнитања, ми смо извели оваку деФиницију, да је „васнитање брига наша, да се све органске радње нашега васпитаника врше правилно, те да и центар њнн мозак и његова кора могу вршити свој носао снажно, живо и правилно". Поделили смо га у главном на двоје: на васпитање поред наставе, и на васнитање наставом самом. Оно првс могосмо да назовемо и телесно, а ово друго духовно. Кад смо упоредили наставу с васиитањем , нама се васиитање показадо млого важније од наставе. Отуд и оно да „настава треба да васиитава". За тим смо прешли на разгледање васпитања по нашим школама. И, разгледавши све извештаје и све прилике, ми изведосмо ово : ,да је у нас васпитање са свим пова ствар ; да се нема чиста појма о њему ; да нити га је било норед наставе, нити је настава сама васпитавала у довољној мери; да ће бити одвећ мали број оних , који су га