Просветни гласник

ДУХ НАСТАВЕ

И ВАСПИТАЊА

673

разумевади, а још мањи оних, који су га и вршиди потпуно како ваља". * 111 та из свега тога видимо, и шта још опгатије можемо извести ? Ово : Настава се заночињала с најапстрактнијим предметима, а свршавала с најконкретнијим. Предмете све смо нашли пе у психолошконедагошкоме реду, већ у историскоме. Кроз сву наставу у свима предметима владао је механизам, те по томе није богатила живим знањем и вештинама за зкивот, већ морила и трошила умне моћи у млогоме узалуд- По томе нити се појмио циљ иојединих нредмета и целе наставе како ваља, нити су употребљеиа срества и методе, којима се он посгиже. Није ни чудо онда, што така настава није ни васпитавала, и што ни поредњеније бнло васпитања, које се очекивало и које се тражн од школе. У почетку смо рекли, да се но томе како се ко понаша нрема некој ствари, може известн и какп поглед има он на њу. Ако на пр. неко намерно мучи своје тело, те да му се душа „очисти", ми можемо изтога извести, како тај човек гледа и на тело и на душу. Из овога нонашања нашега у насгави и васпитању нашем каки ноглед можемо извести. који је владао у нас у ово време у основном васпитању ; како се гледало на дух, који се развијао и настављао ? На први поглед учиннло би се : никаки ; пнкаки иоглед, него само нека нејасност, песвесност и лутање. Но кад се дубље загледне, онда се одиста може наћи нешто заједничко, што је владало свуда, па макар ако и не нотпуно свесно. То и јесте баш једна главна карактеристика, да је оно било пола неевесно. Тај иоглед, који бпсмо ми могли извести као општу карактеристику нашега основнога образовања, јесте овај : да је дух, душа, нешто засебито и одвојено од тела, да она може живети и развијати се и без тела, да она зна оно, што се у њу улије па ма и на сиду, да се она „чисти" и јача кад тело слаби, да је у њој знање готово, урођено, само треба да дођу речи те да га разбуде. То је поглед: Теолошко-сииритуалистички.

Кад смо на основу Факата и извештаја дошли до ових резултата, онда нам не би више било потребно да се враћамо поново на извештаје. Нри свем том ннје од штете да видимо, шта веле и они о овоме, н до каких су резултата они дошли, проматрајућн сам живот школин појединце н у опште. То ће нам нак послужити или још у потврду или против ових наших извода. Али рад нечега је баш и потребно да наведемо и то. Ми смо видели да већином изасланика није ни говорила о иојединим предметима. Они изасланици, који су помињали поједине нредмете, ннсу нравили општи извод. Они иак, који нису помињали поједине предмете, давали су општу карактернстику. Треба дакле да чујемо и њих. И врло је мало изасланика, који су и давали општу оцену, и говорилн специјално о сваком поједином предмету. Ево дакле, да видимоИзасланик за смедеревски, крагујевачки и крушевачки (1879). вели : Ма колико да се министарство труди и књнгама и наредбама да настава у свима, а на но се у основним школама буде разумна, ипак је она толнко разнолвка, колико је неједнака и спрема учитеља основних школа. Свака ова врста дала је и школи своје типове, које ујединити није у стању био ни наставни план, ни свеколика друга мннистарска наређења. Тако су друкчије школе онде где раде у опште смишљенн и разумни наетавници или честити питомци учнтељске школе ; друкчије онде, где су богослови, још по горе онде где су ученице више женске школе, а испод сваког очекнвања онде где раде троми и недовољно школовани мученицн , који су онде на муци и себи и оној јадној дечици". Изасланик за округ београдски исте године вели:„Акосе хоће у онште да процепи успех, који сам нашао, могу рећи да нн нриближно није онаки, како би требало да је. Врло је мали број наставника , који су и довољно спремни за свој посао и вољни да га са свом збиљом раде..." Изасланик за исти округ идуће године вели : „У више се нрилика може чути, како се пребацује нашим основним школама, да оне нису у стању дати трајнога образовања омладини, која се у њима учи. Од учења у нашим основним школама, вели се обично, не има скоро никакве користи доцније у жи-