Просветни гласник

691

раи првп, који је на основу својих покушаја код животиња, развио и поткрепио оне мисли. које су после дуго важиле као меродавне. Он је први докаиао, да потчпњени делови мозга као : здужена мождипа, мали мозак. можданн обрешци итд. не стоје у непосредном односу са духовнпм радњама, него регулипгу чвсто Физиолошке процесе као днсање, покретање срца; или управљају невољпим покретима, над којима наша свест никакве власти нема. Обе полутке великога мозга пак, сматраше Флуран као органе правих духовних Функција, или како он вељаше, органе интелигенције и воље. До оваког закл,учка догаао је он, посматрајући појаве код животиња, којима су иоништене поједине партије илп цео велики мозак. Специјално локализовање поједпних духовннх радњи, Флуран је одбацио, противно дотадањем мпшљењу френолога. Јер, ако се обе полутке великога мозга савршено уклоне, онда остаје и траје дисање. нокретање срца п невољни покрети, алп је вољно покретање и свакн траг интелектуалне радње савршено поништен. Ако се пак само извесна количипа великога мозга извади, онда интелигенција и воља остају и даље само у смањеној сразмери тако, да ово умањивање интелигенције и воље иде у корак са колпчином извађене пли поништене мождане материје. Отуда је Флуран мислио, да сме закључити, да велики мозак целом масом овојом једнообразно врши и обавља послове, онако од прилике, као што свако парче јетре 110 ДЈеднако припрема п лучи жуч. Овако учење Флураново, које је у опште свуда брзо приТнљено било, владало је у науци до преко половине нашега века. Али се ипак оваком мишљењу, скоро усамим данима његовога оснивања, припремаше пад. Патолошким посматрањем примећенп су извесни случајеви апоплектичне узетости, која је била скопчана са губитком артикулованога говора; а нри том се није могла опазити и доказати узетост оних мишића, који служе цри говорењу. Болесник је могао да изговори све гласове, само није могао да их споји у речи, а по неки иут није био способан ии да разуме речи, које би чуо. Редовно се налазило, да је анатомски узрок овим поремећајима у повреди једног извесног и ограничоног места у режњевима великога мозга а у крају сле-

поочних костију, и то већином на левој страни. Оваким појавима, који су се гомилали из дана у дан, није се с почетка никаква важност придавала и није се на њих ббзна каква пажња обраћала. Чисто су се људи бунили, да напусте тако брзо дотадање (Флураново) гледиште, до кога се дошло опитима физиолошким н ко.је је изгледало доста просто и јасно. Зар није дар за говор, коме је овде требало да буде сместиште, припадао такође у ипвентар Галових способности, које је он по лобањи размепггао ? Зар није била оправдана бојазан, да ће се на скоро пронаћи места у мозгу, где су локализовани и осталих двадесет и шест „унутрашњих дарова " ? Ово очекивање није се до душе испунило ; али су се посматрања о централном седишту способности за говор тако намножавала, да се морало о њпма водити озбпљна рачуна. Уз ово дошло је још и то, да је Флурановом гледишту мало но мало поткопана основица, и то са свим са једне друге стране. Микроскоп унесе доста светлости у замршену структуру централннх органа. Читав ред неуморних испитивача отиоче брижљиво проматрати и исиитивати гранање и завршивање нерава, почев од здужене мождине па до самога можданога центра. Ова специјална испитивања ишла су доста сноро, али су ипак била у стању да нам на основу испитаних Факата даду сразмерно јасну слику о општим структурним односима у мозгу. Ова слика, на жалост, нпје се могла ннкако сложитн са Флурановнм тврђењем: да је мозак у свим својим деловима једпообразна маса од једне и исте квалитативне вредности. Није се више могло еумњати, да влакна чулних нерава, одвојена једно од других, не улазе дубоко унутра саме мождане масе, да се ту свршавају у нагомиланим ћелнјама, које су једна од друге одвојене, и, да се одатле опет одвојени енопићи нерваних влакапа нростиру по разним регионимамождане површине. Такво једно слично одвојено простирање влакана беше се опазцло и код разних нерава за покретање. Нико није могао више порицати ову гомилу Факата, нико није могао не усвојити истипу, да се н. пр. очни нерв у са свим другим регионима мозга завршује, а не онде, где се нерв слуха завршује. Ово је исто важило и за нерве мириса п укуса као и за нерве за иокретање. Сви