Просветни гласник

665

их. Али РудолФ II. (1576—1612) кога су у свему упућивали Језујити, забрани чешкој браћи слободно исповедање њихове вере. Они су лротествовали, али узалуд. И ако су га они бранили од њоговог брата (Матије), који му је хтео преотети иресто, оиет он не хте уважити њихове праведне захтеве. Тада они сами почепге радити на своју руку. Они на свима местима уредише божију службу по њиховом начину, и установише војну силу под граФом Турном, која ће у случају нужде бранити. Цар, који је јако био притегањен од свога брата (Матије) морао је попустити и 1608 године издао им је такозвано царско иисмо. Овим лисмом добили су чешки протестанти потпуно једнака права са католицима. Њихово свештенство постало је независно од епискоиа. Где је у варошима, паланкама и селима било протестантских цркава оне су ту и даље остале. Ова дозвола није се расиростирала на поданике властеле или магистрате. На скоро се догоди то, да су протестански поданици прашког архиепископа и игумана браунауског против воље својих господара сазидали себи цркве, позивајући се на то, да им је то слободно по царском писму. Али на заповест цара Матије беху цркве разрушене, а сељани, који су се бунили беху затворени. Вбог овога настаде међу протестантима оишти покрет. Непрестано се викало на повреду царског писма и обратише се са ж,албом цару. Молиоци су огатро одбијени и запрећено им је, да ће зло проћл ако не буду мирни али пронесе се глас да тај одговор није дошао од цара него да је у Прагу удешен. Овоме гласу могло се тим пре новеровати што су у Прагу била два царска саветника, Шартиниц и Славата, који су у опште омрзнути били. Њих су окривљивали, да су на своје протестантске поданике туткали псе и гонили их на службу, да су им забрањивали крштење, женидбу и сарањивање, само да

би их тиме приморали да се врате у стару веру. Године 1618. (23 Маја) једна гомила наоружанжх протестаната беснећи и вичућп дојури до саветске куће и продре у салу у којој су заседавали царски саветници. Овакоме саветнику претили су и свакога су посебице питали, је ди он уч.етвовао у оном царском одговору. Мартиниц и Славата који су били најомрзнутији, одговарали су пркосећи. Тада их светина зграби и заједно са тајним секретаром баци кроз прозор у варошки канал осамдесет стопа дубок. Овај поступак беше управо чегаки и врло је чудновато, што ни један од бачених није врат скрхао. Устаници заузеше сад градик, изабраше нове управнике, протераше све Језуите из земље и нозиваху све Чехе да бране своја ирава. Дару су писали, да су они његови верни поданици, али само хоће да очувају своја права и своје законе, Оамо неколико вароши осташе верпо уз цара ; готово цео остали народ лати се оружја. Протестанти у Дужици, Шлезији, Моравској Ауетрији и Угарској придружише се Чесима. Савез нротестанских кнежева и варогаи у Немачкој, који је образован нод нменом „унија" за одржање иротестанске вере, посла помоћну војску од 4000 људи под иредвођењем граша Ернеста Мансфелда. Тако наоружани, Чеси су ( мирно очекивали своје иротивнике. Због овога устанка Матија је дошао у велику неприлику. Он је био стар и болешљив и желео је мира. За то је хтео да се епоразуме са незадовољннцима. Али о томе није хтео ни да зна његов синовац, престолонаследник, херцег Фердинанд. Он је до душе Чесима свечано обећавао, да ће им као будући краљ св:з слободе дати. Но он је се био предао тако Језујитима, а они су му улили удушудаје католичка црква једина, коју Бог хоће и да су само като-