Просветни гласник

НЛРОДНА ИСТОРИОГРЛФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

721

могл .0 живети. Тако је Робер д'Артоа опчинио своју сестру Махол у 1328 години. Исто тако су пробадади. Вештац би ударао у какав зид гвозден кдип или дрвену чивију, помињући име лица којему је памењивана смрт нри сваком ударцу чекића. Давали су враћањем неку особиту моћ стрелама. Те су стреле и на сам велики петак слушале сатану, нзбацујући и тога дапа стреле и на сам крст. Ео у тај мах сномене име свога ненријатеља, њега ће ногодити неиромагана и невидовна стрела ма како дадеко и ма где он бно. КасниЈе су за нушке градиди опчињеиа зрна иушчапа, која никада нису нромашала. Правили су амајдије, које су давале снагу н богатство, које су чнниле невидовним, које су доносиле нобеду у бојевима, на мегданима, на дуелима ради суђења, у којима су сведоци имали обичај уверити се ире почетка борбе, да ли ко од суиарнпка нема при себи амајдију. Бешци су давади наиитке којима је привлачена наклоност господе или љубав госпођа ономе ко би их нио. Они су тумачилп сиове, ирорицади су будућност гледајући у суд пун воде илп у мађионпчко огледало ; они су нзазивали мртвачке душе, дозивали су ђавола. Неки вештац Жан де Вар обећао је био војводи ордеанском да ће му показати сатану; кад војвода види да нема ништа, он заповеди те вешца сиаде. Вешци су се могди претворити у асивотиње 1 ), Они су знали где су бдага што их чувају змајеви. У њиховим нечитљивим записницима могло се наћи свакојаких рецената. Многи су били просте варалице, којн су дагали само да извуку новаца. Највише њих нису биди ири себи ; то су биди људи сулуди, болесни, са разнпм слабостима нервознога система, сличнн онима који се данас по болницама лече.Њихова је нервозиа болест узеда најчешћи облик лудости, уображеност : они су са свпм искрено веровади, да су од гвоје куће отишли к!>оз димњак. ношто су се намазали мађионичким мастима, да су јахали на метди кроз ваздух, да су се с другим вешцима на пзвесном састанку видели. Они су учествовадп на њиховим гозбама, иза којих 'ј Једнога ловца ианадне у лову курјачица. којој он одсече шапу. Кад дође у најближи замак, он нађе у постељи госпођу с једном руком одсеченом. После су је спалили као вештицу.

је жедудац нразан остајао, на њиховим нијанкама, с којих се полазило суха грда, па њиховим игранкама, где су играчи и играчнце једно другом леђа окретади, бојећи се да се једнога дана не познаду и да једно друго не ирокаже. Онн су походиди нрокдету сдужбу, где је Сатана у обдику јарцанредстављао Исусову жртву, сам себе предавао за верне и упропашћавао се у пламену. Они су веровали, да их је Сатана обедежно својим печагом, н оно место које је Сатана на теду додирнуо, бидо је, посде, за све неосетљиво. Изгдеда да се у ову нову веру стоннда и стара незнабожачка сдужба боговима и богомидско веровање у рђаво начело иди у злога бога : у овој се новој вери чинила пошта Сатани. Вешци и вештице у Француској распространилп су се нарочито носле пропасти албижојске (богомилске)јереси у јужној Француској. У вешцима и вештицама може бити да се јављао и протест против Феудадпог и црквепог деспотизма; али не треба никадсметнутн с ума, да вешци п вештице нису бпди при чистој памети. Ако би их ухватнли и на муке ставили, ђаво би ту нскрсао, да им не да иризнати. Ал.и на срећу судија је био од њега обезбеђен, н он је могао без нкаква страха вршитн свој занат мучноца. Било је преноручено судијама, да вешце брију до коже, да пм се не бн демон у косу сакрио. Боли су их гш целом телу дугачким иглама све довле нису нашли ону неосетљиву тачку, која је бида додирнута шапом ђавољом, а данас је познато, да људи у извесним врстама дудила имају такође места, која су са свим неосетљнва. Гоњења, која су управљена бнла протнв ових несрећника, највише су чпнпда да у народу утврде веровање у вешце и вештице и да нотномогну да се њихова бодест ио народу већма распростире, и да постаје све више вештаца и вештица. Ко не би веровао у вешце и вештице, кад су нротив тих ђавољих саучесннка устајади и краљ и црква и судови, кад су им они ломили ноге и руке, падиди их на спалиштнма и непео њнхов на свестрапе развејавали. Ко би даковерношћу прост народ кривио, кад суутоме највише црквене и државне власти највећу ревност ноказивале ? Пенео вешгаца, који су они развејавали. као да је био семе њихово.