Просветни гласник

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

нију задржа Карло, као немачки цар шести, који је на то добио потврду миром у Раштату (1714). 10. Укидање нантског едикта По што је Лудвиг у младости био веома раскалашан и имао је нуно грехова, ностаде он сад смирен. Госиођа Монтенон, са којом се он тајно венчао, знала је у онште са Језујитима, нреко дворског исиоведника, уиотребити ову паклоност краљеву на своју корист. Хенрих IV овај најбољи Француски краљ, дозволио је протестантима (хугенотима) нантским едиктом слободу вероисповеди. Ово је одавно био католицима трн у оку. Великом Лудвигу представи се сад, да ће заслужити велику милост код Бога, ако ове грешнике (протестанте) намора на ираву веру. Њега убедише, да он дотле није никакав потпуни суверен (неограничени господар) докле још два милијуна његових поданика исповедају другу веру. Даље га убедише да мудри Хенрих IV неби ни дао нантски едикат да је пмао неограничену силу Дудвигову. Тада обманути краљ издаде зановест, да се преобраћање у веру отиочне и да се у све провинције одмах пошљу драгонери и свештеници. За сваког ко није хтео драговољно да се врати у католичанство наређено је да се силом на то намора. Хугеноти су се заклињали да ће и свој живот за краља дати, али да не могу своју веру мењати као какву хаљину. После тога јурну драгонери на њих, наслоне им мачеве на ирси и повичу : „умприте или примајте католиштво". Нечовечни војницп становали су ио кућама протестантским и нису им остављали на миру ни имање ни породице. ТТТто су поштене и честите породице својим трудом и вредноћом за неколико година стекле и уштедиле то су сада пождерали сурови ратници за неколико недеља. Оне, који нису хтели од своје вере одустатп бацили су у тамницу и погубили, а свештенике су на то-

чак метали. Женама, које су читале протестанске (на свом језику) псалме, одсецали су косу. Родитељима су одузимали децу и носили их у католичку крстионицу, старце су силом и иретњама терали на олтар, да тамо по католичком начину приме причешће. Нико није могао нобећи ван земље. Границе су биле поседнуте и свакога су хватали као преступника, који није имао иасош од енископа. Протестанти су свуда хватани као дивље звериње. Готово по свима важнијим провинцијама вршена су ова насиља над протестантима. Лудвпг није ништа дознавао о свирепим догађајима. Често су га извештавали да је све м.°" „ јеретика и на послетку да је нантски едикат постао сувишан. Најпосле је тај едикат са свим укинут (18. Октобра 1685.) и издат је други. У њему је стајало, да је нантски едикат био издат у намери, да би се што живље радило на сједињењу обе религиозне странке. По што је то већ извршено то нантски едикат није више ни потребан. Оно протестаната што их још има намораће се на послушност. Њима се забрањује сваки црквени скун. Ео противно буде радио казни се тамницом и губитком имања. Сваки протестанат који би се хтео селити и сваки нроповедник који се за 14 дана не бп иселио, ирогнаће се на морске лађе у заточење. После оваког закона тек отпочеше права свирепства и подземне тамнице напунишз се несрећницима, који се не могоше превити да пређу у католичку веру. Очајање гоњених достиЈке свој врхунац. Али сила је приморала гоњене да се довијају. И ако брижљиви министар Дуво-а беше носео границе опет је 50.000 нротестантских иородица нашло начина како ће побећи у туђе земље. Како већива бегунаца беху вредни и способни радници, то их нротестански кнезови дочекагае радошо. На скоро иооле њпховог исељења у Инглиској и Немачкој виђаху се израђени