Просветни гласник

771

гомалу тешкоћа, које ће на томе путу имати да савлада. Преко Парадисове, Хај дозна и за Вајсенбурга и за наставиа средства, која је овај слепац унотребљавао пзучавајући различне науке. Рачунаљку од Саундерсона, коју је Низен поправио и на којој је Вајсенбург учио аритметику и а. гебру, Као и земљОниспе карте, на којима је Параднсова изучавала аемљопис, Хај је имао прилике да видп код Парадисове; а тако псто и да посматра како се она тим картама и служи. А преко ље је Дознао, на који начин Вајсенбург изучава геометрију, н како пише. Све то било је за Хаја од неоцењеие вредности у оном времену, кад је он још првкупљао п смишљао средства која ће се моћи употребитп код слепих за изучавање многих предмета, који се морају слепоме преко иипан>а саопштити и „очигледно" представити. Сад је већ код Хаја био готов цео план за образовање слепих, и остало је само да се приступи самоме раду-. Али за то је на првом месту било потребно да има ученика: и сад је њих требало наћи или боље рећи врбовати; јер то је био са свим нов посао на који се не одаје ни окат олако, а камо ли слеп, који нити зна што ће му „наука" и образовање, нити уме да оценп у колико се то разликује од његовог заната, с којим је он већ срастао. Хај је већ унапред знао, где му ваља да се обрати за своје ученике. Њих је најлакше и најсигурније било наћи пред црквом, где су они свој просјачкп занат терали, па тамо Је и Хај отишао да неколицину слепих нонуди, да дођу код њега те да их он учи, или боље рећи: да им понуди мало светлости. Пред црквом су стајали 3—4 слепа младпћа, који су редовпо сваки дан ту долазили и просили. Њих је позвао Хај, да иду с њиме његовој кући, да их он учи. Наравно, на ту чудновату и неразумљиву попуду није хтео ни један одмах пристатп. Они су се већ номирили са својом судбином, и навикли се на просјачки живот. Они сад више нпшта не траже, сем оне крајцаре што им се у капу баци. Прошња по себи ннје тежак посао, а поред тога сви су ти младићи просјаци још Наета

од детињства, и онда је са свим појмљиво, што ни један од њих пије хтео да остави свој дотадашњи занат, п да се лати другог посла, који може бпти и тежи него прошња. Алп сем свега изгледа да је нонајвећа сметња Долазила оД нитања о лебу. Јер свп ти младићи били -су синови сиромашних нородпца, и бпи су прошњом нв само себе издржавал ., него и целу своју иородпцу потпомагали. У след тога настану „преговори" између слепих младића и Хаја. Овај на послегку обећа, да ће сваког дапа давати ономе, којп пође с њим, онолико новаца, колнко је он пре прошњом зарађивао. Тек по што је Хај ово последње обећао, сврши се погодба између њега и његовог ученика. (Неки веле да је Хај само јеДнога између њих узео, а други опет да је све; но, то је споредна ствар), н они оду заједно Хајевој кући, где га је овај почео учитп. Тај слеии младпћ, кога јеХај пспред цркве одвео својој кући да га учи, имао је тада пуних 17 година, н до тога времена запимао се је једино прошњом. Родитељи су му живеди у Паризу и били су врло сиротног стања. Сем њега, родитељи су му имали још петоро деце, и то им је, наравно, још и више отежавало њихов сиротпњски положај. Овај им је син ослепио још у првим данима свогаживота (на 6 недеља после рођења) услед неког епилептичног напада. Немајући никаких средстава ни за издржавање своје деце, а још мање за њихово образовање, слепоме сину пије ништа друго остало, него да иде у прошњу још од детињства. Па тако је овај први ученик Хајев и радио све до онога дана, кад га је Хај себп узео, и прошњом издржавао не само себе, него и своје сиротне ро дитеље нотпомагао. Хају је требало да најпре опроба наставна средстиа за образовање слепих, и да видикако ће му тај посао у опште пћи, па тек онда могао је рачунатп на отварање једне читаве школе за слепе. Из тога разлога, а по свој црилици и због матерпјалних средстава, он у први мах није хтео узимаги впше ученика, него је почео да ради са оним једпим младићем. ће се)