Просветни гласник

826

ПЕДАГОШКЕ СТ8АРИ

И код свију доцеијих недагога нагали бисмо исто овако мишљење о значају ствари и речи у пастави. Алн нама није нужно, да се на њихово мишљење позпвамо. Погледајмо како једно сељачко дете упознаје своју околипу, како један сељак долази до онога знања што га има. Учи ли најпре речи па онда упозна ствари, или то иде обратно? 11а откуд ми знамо шта је кућа, камен, дрво, животиња п т. д.; да ли ио томе што смо те речи научили, или по томе што смо те иредмете посматрали ? Стотпне књига ни милијуни речи нису у стању еикад да нам даду представу о ма којој боји или звуку, док ми то у истинп нашим чулима пе приметикз. Исто тако, ми никад не бисмо могли знати шта је кућа, камен, дрво, биљка да нисмо све у истини посматрали. Нпје човек дошао до данашњег развитка помоћу \чења и изговарања речи, него иомоћу упознавања^ посматрања истинског света. Најпре је ишло, као и код данашњега детета док се ово васиитава у родитељској кући по природној методи, упознавање истинских преемета, па онда именовање њихово — реч. Друго је представа о једном предмету, а друго пме — реч — тога предмета. Док се нредстава не добије о неком предмету, дотле п име његово нема никаква смисла. А нредстава се може добити само тако, да ми тај предмет носматрамо. Од јасних представа зависи и правилпо машљење и одлучеоет воље и сталпост карактера. Међу тим јасне представе не добијају се из књиге и по речима, него посматрањем истинског света. С тога се свакад мора одвојити учење и знање речи од познавања ствари. Упознавањем света ми богатимо наше духовне тековине, и учимо се да мислимо, а учењем речи и говором ми се само оспособљавамо да искажемо оно знање и мисли, које смо стекли носматрањем ствари и појава. На ту разлику пзмеђу ствари и речи мора се и при настави озбиљно пазити. јер ако се где год употреби реч место ствари, ту ученик не само ништа не учи, него му се тиме и природни развитак

ремеги, и, као што вели Вако, здрав разум помућује. Али да би се у настави и реч и ствар оденили, свако према својој важности за наш духовнп развитак, потребно је да се па.јпре зна; 1). Кад н како човек долази до иозпавања стварнога света, и кад се и како се развија код њега говор и поједине речи ; 2). Да ли се ире у човеку почее развијати разум или језик (говор); 3). Какав је узајамни уплив пзмеђу развитка умног и развитка говора, и на послетку : 4). Може ли бити знања, може ап бити мишљења без речи, и какав је духовни развитак човеков у томе случају. Одговором на ова иитања ми ћемо у псто време одговорити и на оно пптање: колико и кад треба да се узме у настави реч а колико и кад истински аредмет — етвар. На сва овде посгављена нитиња даје нам врло језгровит одговор, који је основан на посматрању, а прпчишћен паучном критиком, проФесор Физиологије на јенском универзитету, II 7 . гснег у своме изврсном делу „детиње душе".') Овде Прајер показује како се развијају поједпна чула, покрети, воља, језпк и све духовпе радње у- нрвим годинама после рођења, и том ириликом, у једном засебном чланку, износи развитак, однос н узајамни уплпв пзмеђу говора и разума, и тако показује чињениде и услове од којих зависи наш умнн развитак и развитак говора и упдив носледњега на човеков духовнл развитак. 1 ) У једном засебиом чланку саопштићемо бар најважније ствари из овог Прајеровог дела, које је одмах по изласку преведено ц на руски језпк. (Наставиће се)