Просветни гласник

ДУХ НАСТАВЕ

И ВАСПИТАЊА

883

могућности скорог иодизања више женске школе", и ,у истој седници г. М. Б. дао израза мисли, да би.... ваљало оиштинском представпиштву нагдасити потребу и корнст подизања впше гимназије у овој вароши". Десети сасвим то питање прескочио. Видимо дакле, да је разговор вођен врло ретко. Видимо да где је вођен, он је вођен о врло обичним, ситнијим локалним питањима. Видимо да је и то бпло већином узгред, каком другом приликом. Видпмо најпосле неколико места, на којима савршено никаки договор није вођен. Колико је то по себп важна ствар, и колико она млого казује за наш просветни живот у Србији, опет је она за нас у овој нрилиди споредна. За нас је главно тек оно, што ми из овога сада даље можемо извести. А шта је то ? У првобитном свом ставу људи су потпуно одвојени један од другога. Сваки ради за себе. Они вемају ни речи да се споразумевају. Што развитак људски даље иде, то се све више развија дружба међу њима и језик њин. И баш та дружба и врши развитак интелектуални и језпчни. Што више и млогостручније дружбе, то више и развитка и умног и говорног. И већ у оном стању, где из дивљаштва и савршеног растура видимо развијен породички живот, ми видимо да не чипп сваки што год хоће, но што један, најстарији, рекне. Додније видимо, да и тај један, отац, домаћин, итд. у задрузи не командује сасвим по својој вољи, већ се са својима разговара и договара, па чине оно, на што се договоре. И у данашњем и најзабатаљенијем селу, и најнрпмитивнијој уџерици, нећете наћи скоро ниједнога старешину кућнога, који се барем у недељи или у месецу дана један пут не састане са свом својом породицом, свима укућанима, свом чељади, те да се с њима не норазговара о свему, и не договори шта и како да раде у напредак. И наш је народ дивно то окарактерисао у пословици својој: „Договор кућу држи". То исто прелази после и на друштво, на државу и народ, на заједничке, општинске нослове. Њих врше прво нојединци, како ко зна. За тим пх врше по командц једнога, како он заповеди. За тим се тај један с њима договара, па како они сви нареде. И што даље друштво напредује,

што се оно више развија, то видимо, да све мање аојединци чпне нешто, већ више њих, друштво, договор. Најиосле дође ступањ, где човек и неће да чини нешто сам, по својој вољи, већ у друштву. Све с друштвом и у друштву. А ево зашто. Ако је паметннји од осталих, оп иде да то каже и другима; да користи и другоме ; да користи општој ствари какој, а преко ње и друштву. Неће сам, те да буди у себи сујету а у других завист, већ дели с другима, да се сви поносе тим. Не приписује себи некаке „заслуге", нити воли комплименте и хвале, за то, што зна, да то што има и што вреди није строго узевши „његово", већ стицај друштвених прилика и нриродних закона, који су начинили то што он зове «ја" и што други зову „он", Сујета му је непријатна и брише је, ако му је детињство развило. Ако је слабији и неразвијенији, он ту слабост не крије, јер он није за њу, строго узевши, крив; она се развила у њему сама, из свих оних прплпка и неприлика, с којима се родио и кроз које је његов живот ишао и прошао. За то ће сада, кад је дозрео већ да то појми и види, гледати, да те прилике мења и регулише тако, како ће му нестајати те слабости, а развијати оне стране, које су за њега и друштво корисније и боље. И тога се неће нимало „женирати". И где тако сви појединди раде, ту ће без сумње и њина заједница, друштво, отићи далеко. Јер сваки појединац увек проФитира нешто, ацела друштвена ствар, о којој се договарају, увек изиђе савршенија, него што би од несавршених појединаца. Иојединци су се претворили у друштво, јединице у целину, поједине ћелице у оргавизам, који с њима и које у њему могу живети, спољним силама противстајати и унутарње ее развијати. Тако се велики закон развитка индивидуалног претвори у велики закон развитка социјалног. Сненсер је рекао: ако хоћете да измерите човека колико је умно тежак, то ћете учинити по мери апстракција што их има у његовом говору. Ми бисмо овде рекли: ако хоћете да измерите један народ на ком је ступњу културпом, и социјалном, то ћете најбоље учинити по мери, у којој је у њега развијена друштвеност, заједница, договор. У целини ћете увек видети појединце, каки су; по појединцима увек ћете знати кака је и целина њихова.