Просветни гласник

893

просјачког живота. Мећу тим, сад је то признато као дужност целога другатва. И сад су биди сви услови исиуњенн за даљи успешан рад у слепачкој школи. Али тадашњи бурни политички живот у Француској, и непрестани метеж за време револуције, спречили су и ову установу у њеном даљем напредовању. Одмах, ио што је сдепачка школа прешла у државне руке, те исте године, учини се једна иогрешка, која се може објаснити само ондашњим друштвеним приликама у Француској, а ко.јаје врло јакосмета ладаљем успевању и развијању сленачких шкода. Школа за глуво-неме већ је раније иостојала у Паризу и сад се обе те школе споје у једно, и тако су сада живели заједно слеаи и глуво-неми. Овако уједињене остале су ове школе до 1795 године, кад су се, по једној наредби тадашње владе, оиет раздвојиде. Заједнички живот слепих и глуво-немих није био од користи ни за једне ни за друге, јер оно, што је ирирода раздвојила није био никако лак носао онет довести у свезу, и омогућити саобраћај између њих. Ади сем тога, и она мешавина управе оба та завода јако је ометала иравилан рад и код слених и код глуво-немих. Нешто због тога, а нешто и због ондашњих подитичких метежа, који су били апсорбовали сву пажњу и најозбиљнијих радника, ниеу се никака озбиљна и нарочита посматрања чинила у овој мешавини „непотпуних људв«, нити је ко год имао времена да окуша кака средства, помоћу којих би се ове две кдасе четворо-чулих довеле у додпр и споразум. „Али ипак је се ноказадо да су они у стању да се за кратко време један с другим спо разумеју и разговарају. С почетка су писади као што обично нишу (исиупч. сдовима), а њихови глуво-неми другови читади очима. Глуво-нем опет, кад је хтео што год да каже своме сденом другару, он га само узме за руку па његовим (сленога) прстима нише по столу или другој површиии. Ади сем тога, с временом су и слени научиди и неке знаке којима се глуво неми сдуже за исказивање својих мисди, па су е то могли ио кад кад да употребе за споразум са глуво-немнма. У исто време, по што се одвоји школа за сдене од оне за глуво-пеме (1795) иза!,е наредба, да се од сад чрима већи број сдеиих у њнхову шкоду, и тако нарасте број слених

ученика на 86. А сем тога, законом се нареди, да се по целој Француској подижу гаке школе, како би се у њпма могли сви слепи образовати. Али услед револуције и неирестаног политичког трвења и борбе у Француској, овај закон није могао бити остварен у потпуној цедости. И због тога је само један врло мади број слепих могао добити образовање ; а они остади морали су и даље као просјаци остати и живети исто онако, као и пре, кад није билојникако сденачке школе на свету. ГГа и напредак оне париске слепачке школе јако је сметан непрестаним унутрашњим борбама у Француској. Истина и највећи реводуционари, на сам Робеспијер, потпомагали су ову установу, и нису дозволиди да опа пропадне пи у времену, кад је у Француској вдадало наЈвеће државно растројство, и кад је била сва снага и рад концентрисан на политичку борбу. И ако, наравно, у овом вре. мену није могдо бити довољно услова за даље усавршавање и напредак ове школе, опет је се тогдо бар одржати оно, што је у мирнијем времеиу створено, само да је она ненрестано остала као засебна установа под Хајевом управом, као што је била испочетка, и по што се одвојида од школе за гдуво-неме. Ади тога није било. Године 1801. састави се сденачка шкода са оним заводом 'дииздржавање сдеиих (јигпгеУгпд1з, о коме смо раније говориди, и који је још у ХШ веку засновао Француски краљ Лудвик IX. У овом заводу билн су само одрасли слепи, који су овде имали издржавање као у сваком асилу, и ништа више. Код тих није било никаке наставе нити каког нарочитог образовања. У свези с тим заводом била је и једна радиоиица, где су слеии радили. Главно им је занимање било прерађивање дувана и израђивање чоје. Управитељ овога завода био је један свештеник, који нит се много разумевао у образовању слеиих, нити је познавао средства за наставу, нити је у оиште имао кад год прилике да се бави шкодским питањима. Шта је из ове мешавине могдо произаћи, лако је погодити, а нарочито кад додамо, да Хаја више није бидо међу радницнма ове асид-шкоде. Он је на скоро, по што му је школа састављена са асидом, разрешен од своје дотадање дужности и стављеп у иеп105