Просветни гласник

898

постојбини, коју је крвљу толико дута натопио, ишдо се за тии, да га наново заробе. Место турске раје, требадо је да Србин у Угарској постане раја охолог пдемства мађарскога. Народ, до очајања довођен, тсдико је пута устајао, бунећисе против кријумичнога покатодичавања против сидимачнога подјармљивања под штап и наџак спахински. 5 Г таким придикама кудтурни напредак остаје у нрисенку; то нпје никако за њ поспепшо доба. Књижевност као један од пајгдавнијих Фактора у кудтурном развићу народа не могаше ни корака напред. Видели смо е је бидо људи који су и на то поље хтели да се баце, но која вајда, кад неимађаху прилике да оно што наиишу и у штамиу даду. Штампарија није Србима пикако дозвољена а после, што је и штампано, вргнуто је било под строги суд цепзуре, која је према народу српском бнла немилостива у правом смислу те речи, тако, да су писци моради ићи изван наследних земаља аустријских, када су хтелп да мадо слобсдније о стварн каквој пзмену мисли своје. Оскудицом књпга црквепих, смерадо се на то да се народ поколеба у вери својпх ирадедова, па да му се силимице натури унија која би га оцепида од остале браће његове; оскудицомшколских књига, тежило се за тим да се омладина одроди од своје народности а да јој се омили тућинштима, што јој се на сваком кораку натуривала. Писати о народу, о његовој прошлости, о његовим правима, било је забрањено ; такви списи могли би мрсити конце онима, који су од Срба хтеди да створе нешто сасвим друго. Крај свега тога, онажамо ми, да народ на саборима својима иште од вдаде боље » усдове за дромицање кудтуре у средини својој: ои тражн слободу, да подиже више и маде школе, да подиже у својој средини штампарије; да он доиоси закључке, да о иародном трошку шаље даровите младиће у нносгранство, да се образују, и вратив се у средину народа свога, да раде на иодизању иросвете, те да народ не гледа вечитотуђим, ио да једном нрогледа сиојим рођеним очпма. У овако тешким времепима, таке нас нојаве ипак могу да обрадују, јер су оне сведок живе и здраве свести иородне, која је

за тмм тежила; да за будућност своју створи боље и поснешније услове. У клиру српском налазимо такође људи за напредак свога народа заузетих; па да муком пређемо преко некодицине мрачњака н себичњака. остаје нам ипак неколицина ведикодостојника црквених, који су покрај свих препона, радиди за културно унапређење народа свога колико су умели и колико су могли. У приликама, у којима су живели, како су се васгштавади, морамо им и коју заблуду кроз прсте погледати ; свакако су оставили светао спомен потомству своме,јер су, ма и под пепелом, сачувалп живу угарицу, што је при ијоле бољим приликама могла у пламен да разбукти, да засветли н да покаже народу пут који води бољем и сретнијем животу. Носви најплеменитији смерови народа п његових вођа наилазили су на отпор од стране владе и њеиих органа. Пропаганда римскату је била од велике моћи; она је подметала ногу сваком културном нокрету народном, јер је мислида да се не знањем народа најбоље користити може. Што је владинпх наредаба до 1770. године издазило, ако су се односиле на шкоде и просвету народну, свуда је ту био нрст њен умешан. Од онога пак времена, када јеЈосиФ други почео мајци својој у управи земаљској да помаже, ослабио је нешто уплив њен, али је наступила тим већа пресија на нонемчавање што се јасно види из свих школских наредаба што су излазиде од 1770 — 1780 године. Тежња, да се народ срнски тргне из таме незнања и да пође путем иросвеге ианред, што се скоро у свакој наредби наглашава, ишчезавала је испред правих смерова владе, којој је пред очима непрестано лебдеда друга политичка мисао, којој је настава школска требала за лествицу да посдужи. Колико је дакле влада у томе деценију подизање српских школа помагала, толико исто је и сметала правом успеху рада школског. Да парод самосталио расподаже шкодама својима, то му се пикако није дало. Дистриктуални директори, издржавани од самога народа, нису били самостални, већ су у свему зависила од придворне депутације, а пошто је ова укинута, од намесничког већа у Буднму. У Граници није се дадо ни тодико слободе; тамо је све зависило од пуковпих