Просветни гласник

946

НАУЧНА ХРОНИКА

ном. Већина примерака метеорског гвожђа показује после нагризава лепе цртеже, назване Бидманштетове сдике, по имену аустриског научника Видманштета, који их је пронашао 1808. год. на загребачком метеориту (пао 26. Маја 1715. год.)- Ове слике постају из многих танких жидица, узајамно исиресецаних и с удубљењима, преплетеним међу собом. Видманштетове слике постају тиме, што оно гвожђе, које има мање пикла, киседине, јаче нагризају него ди гвожђе, које има вшпе никда, те ово с тога гради испупчене жидице или шипчице. То је наведо Видманштета на мисао, да снима изнагризане гвоздене масе као штамнарски сдог, што му је са свим и пошдо за руком. Тако је пастада могућност добивати снимке, природи верне, какве вештина не може створити. У метеорском камењу сем гвожђа нађени су још ови минеради: 1. графит, 2. магнетни иприт, В. магнетит, 4. хромна руда гвожђа, 5. тридампт (једап сидикат), 6, одивин, 7. бронзит, 8. пироксен, 9. трикдипични пољски шпат (плагиоклас), и 10. стакло, сродно с опсидијаном. Сем тога у њима су нађене и такве ствари, каквпх се до сада у недру земљином пије находидо, а па име: 1. кадцијума сулФпд (Са8=олдамит), 2. хромнп судфид (Сг8= добредит), 3. гвоздени судфпд (Ре8=триолит). Вода, која је у незнатној коликоћи нађена у неком метеорском камешу, као да није првобитно улазила у њин састав, него је бпла упијена после пада из окодне средине. Таква претпоставка потврђује се тиме, што у метеоритима нема кварца и водених силичних Једнњења, а овај сдучај показује, да вода није учествовада при постанку метеорита. Одавде се може извести закључак да метеорити чине делове небеских теда, чпја је кора, образовапа чврснућем, била још у нрвој мепп свога развића, а није нретрпела никаквих измена утицајем воде. 0 српским метеоригима види Д-ра Ј. Нанчића „Соко—Вања," Београд, 1880.

Заједничко мерење времена. Да бп се утврдндо једнодико рачунање времена у целом свету, држати су Октобра 1883. у Риму п Октобра 1884. у Вашинктону међународни

метеоролошки конгресп, на којима су билп представници свих образованих држава. На тим су конгресима претресана два нптања особито ведике вредности. Ирво је питањо бнло : како да се утврде геограФски подаци 0 дужини тачним одређивањем почетног мерпдијана. До тог су доба Француски геограФи бројали по париском маридијану, Инглези по меридијану од Грипвпча, Руси и Немци но дадеком меридијану од Фера. На поменутнм је конгреснма утврђено да се гринвички меридијан сматра као први. — Друго је питање било : како да се утврди заједничко светско време пди како би се једнодико моглп уреднтн часовници на целој земаљској лопти. Ово је пнтање изазвадо разне препирке, и по свој прилпци неће скоро битн расправљено. Да покажемо какве би промене за собом повукдо ново рачунање времена. У будућности не би било дневних и ноћних часова, и време би се рачунало од 1 до 24; тако бисмо имадц 13 1 / 2 и 22/ 4 часа, како се већ одавно броји у морепловству и астрономцјц п шго би се брзо могло одомаћити у друштву, јер би се тиме укдонили многи неспоразуми. Ирнродно је да треба утврдити један заједничкн почетак дана, ц то је бидо предмет спора на оба конгреса. И док су на конгресу у Риму претпостављали да се подне сматра као ночетак дана, као што је то примљено у мореиловству и астрономији, дотле су на против у Вашинктону предлагали да се дан рачуна по гринвичком мериднјану, од поноћи до поноћи. За свакидањи живот ово би било најбоље; али треба напоменути да би се само за оне што живе под грннвичким меридијаном дан заиста ночнњао у по ноћн, кад сунце стоји па најнижој тачци. За друга пак места почетак дана, па према томе и подне, мењали би се ирема раздици у дужини од Гринвича. Тако нир. у Вердину суцце достпже своју највишу тачку у 11 часова и 16 минута, а у Петрограду на 2 часа и 2 минута пре него у Грпнвичу. По томе, да би се одредио прави почетак дана, потребно је знати раздику дужине свога места живљења према Гринвичу. Због тога, што сунце цролази за један час 15 стенена ио небу, за људе, који живе под 15. степеаом источне дужине од Гринвича, дап би