Просветни гласник

НАУЧНА ХРОНИКЛ

945

једнородна, ади чешће то није. На предому су камепи метеорити обнчно више нди мање тамне сиве боје. Ту се кад што виђају дрне бразде, које се гранају према кори; ове су бразде без сумње постале услед уливања растопљене материје с површине у пукотпне од камена. Саставии делови метеорита, с незнатним изузецпма, са свим се подударају с познатпм телурним мпиералима. Склон метеорита чешће је јасно кристалан, н. нр. зриаст или норФираст; али кашто је и кластичан (слепљен), сличаи склопу брешчија и ту#а. У обичног метеорног камења виђају се мпогобројни округли кристални умеци, назвати зрнца (хондре). Због овога су најобичнији метеорити назвати зрнаши (хондрити). Кристални склон метеорита одговара кристалном склопу неких вулканскпх Фела земље, а кластични — склопу вулканских ту®а. 0накога склопа, каквога су хондрити, иије се н; шло пи на једној Фели минералној наше земље. Пошто су од лопте хондрита сродне с производима очвршћавања (стврдњавања), то их неки паучници сматрају за отврдле капље и објашњавају ностанак њихов експлозпјом растопљене масе. Спољни облик метеорита не подлежи никаквим закоиима ; он је са свим случајан, кашто округласт, кашто с оштрнм крајевима. Често је лако опазити да округлипа крајева постаје топљењем површине. Тако је првобитни облик овде увек одломак, и на метеорите не треба никад гледати као на тела самосталпа, него само као на отнатке космичких маса већега размера. Постанак и начин образовања мегеорита у садање доба се објашњава еа основу претпоставака потнуно вероватних. Кад замислимо понова сабране све отпатке у космичку масу, и то тако, да отпаци с већом сиецифичном тежином дођу унутра, то ћемо добити масу, сличну нашој планети, која нод тврдом кором има тешку, врло вероватио, металпу језгру, и то, као што се може мислити, гвоздену. Тако је дакле разложно нретпоставити, да метеорити постају од једног илп неколиких небеских тела, која имају једнак склон са земљом, а која су се са свим или од чести раснрсла у одломке. Немогућно је узети да је ово ирскање постало

услед судара, јер би ири том услову морали постатн и већи хридови. Тачније је узети да избацивање одломака постајевулканском радњом. Акосу ова, нланетама слична, тела имала незнатну величпну, то је и њина привлачна снага била недовољна, да прикупи на својој новршини све одбачене одломке. Тако растурени крећу се тп одломци у небесном простору; повећп и масивнији међу њпма при повољним приликама падају к нама као метеорити, а мале и буаве прогута земљина атмосФера, у којој се они јављају као звезде падалице, као што је ипр. било 14. Новембра 1885. на нашем небу. Метеорити, слични нрашипи пли иретворени у прашину у ваздуху, поступно се спуштају на земљу. Много нутаје носматрана на снегу гвоздена прашипа. Једном су била нађена на дну тихога океана наслагана зрнца бро^зита, нокривена кором магнетита, а врло су бил&. налик на зрна метеорног камења. Репар смагрч та зрнца као метеорску прашину. Познавање саставних делова метеорига и поређење њихно с телурскпм минералима (телурити) има веома велики значај. Минералних Фела међу метеоритима, засада познатих, нема баш много. По највише од њих нрипада природним елементима, сумпорним једињењнма, оксидима и силикатима. Гвожђа има у понајвише метеорита. Масе тако звапог метеорског гвожђа поглавито се састоје из њега. Њима се приближују и они метеорити, који садрже у својој основној 1-возденој маси порфирасто расејане кристале и зрна силикатних минерала, и пајпосле масе каменог изгледа, у којима је гвожђе растурено као само танка мрежа, или се јавља у носебним комадима. У музеју императорске академнје наука у Нетрограду чува се позната стена „Паласово гвожђе", којајетешка 42 пуда (688 кгр.), а нађена је на коси планине Ксепира (Сибир), недалеко од Јенисеја. Овај метеорит носи у себи растурена зрна силикатних минерала. Метеорско гвожђе свагда имау себиникла, дакде оно је стапање двају метала. Његова је кристална система правилна, припој је потиун и иде наралелно са странама коцке. Да бн познали његов састав, углачане новршине обично се поливају азотном кисели-